Dubrovački razgovori

НА ТАРАЦИ 29

— Да нам је когод прије циглих педесет година рекао да ћемо преко једне кутије што је на нашем столу слушати пјевање са другог краја свијета, и то певача давно умрлијех, рекли бисмо да је та могућност искључена, као што су у исто вријеме отприлике физичари доказивали да се никад неће полећети справом тежом од ваздуха. Говори се о „зрацима смрти“, и није немогуће да ће једног дана неки зраци или неки таласи, или неке честице, или нешто што неће бити ни једно од тога, са велике даљине утјецати на моторне центре нашег срца и зауставити га, као што данас Херцови зраци раде што хоће с нашим радио-пријемником. (Није ли име тог физичара једно наговјештење2) Може се замислити да ће се једног дана, вјероватно још удаљеног, успјети ослобођавати она енергија што је у огромним количинама у атомима, те њоме изазивати страховите трешње, вулканске ерупције, па чак и распрскавање читавијех дјелова наше планете. Хоће ли и тада људи у тренуцима мржње и разорног бијеса употријебити сва средства којим располажу, као што данас чине кад они који воде народе клече пред науком и преклињу је да им дадне што страховитија средства за убијање и разоравање. Ако човјек буде и у будућности уништавао до крајњих граница могућности којим располаже, онда је свршено с нашом културом а може бити и са човјечанством. Човјек се мора промијенити, мора владати собом да би чинио мање зла него што је кадар учинити. Иначе ће човјечанство пропасти са онога од чега је очекивало спас, чиме се највише, и с разлогом, дичило. То би било банкротство људског духа, јер би наука потврдила да је човјек био осуђен на пропаст онога дана када је загризао у плод дрвета знања.

— Лепу нам будућност приказујеш дундо-Божо, примети Милован.

— Што и планету послати к врагу! рече капетан-Лесо смејући се.

— Зато ја велим, настојавао је упорно дум-Нико на својој мисли, да наука има бити човјечна. Научник мора бити вођен моралним принципима а не радозналошћу и самом љубави према истини. Треба имати љубави и према људима. Зато се научник има бавити само оним што човјечанству доноси добра, и увијек мора тим добром бити вођен.

— Али је немогуће, изјави Божо. Јер никад се не зна што ће зао дух извући из најневинијег открића учињеног у најплеменитијој сврси. Зачетници оних открића што се данас употребЉљују за убијање и уништавање нијесу могли ни помислити да ће њихови проналасци томе послужити. Је ли Пастер помишљао на „бактериолошки рат“2