Dubrovački razgovori

36 ДУБРОВАЧКИ РАЗГОВОРИ

био за женидбу чим се нијеси везао за нешто материјалније од сна. — Је ли, Божо, у науци не вјерујете у пророчанства2 запита дум-Нико притворивши очи иза наочара, што му је давало израз духовите ироније.

— Не, не вјерујемо.

— Па ипак се пророци не преваре увек, примети Милован.

— У томе и јесте њихова слабост, одврати Божо, јер кад би се увијек преварили, били би пророци онога што се неће догоднити ... Кад би се могла читати будућност, зашто се не би на ис ти начин могла читати и прошлост Међутим, нико још није постао историчар друкчије него преко књига и докумената. Изгледа да је лакше прорицати будућност него ли приповедати прошдост: а то ће бити стога што је лакше проверити ову него ону.

— Тако је, Божо, потврди дум-Нико. Па ипак наука није друго до покушај читања будућности, предвиђања онога што ће се догодити у свијету или у реторти. Наука осуђује пророке а сама жели да прориче. Знам да ћеш ми ријет да она то чини путем логичких индукција и дедукција. А ко ти каже да су пророци друкчије поступали иако то нијесу ни сами знали! И сва је историја у знаку жеље да се дозна будућност, и у увјерењу да се она може дознати. Онај који објављује рат чини то само стога што мисли да може предвидјети његов ток или бар крај. Загонетност будућности, с једне стране, увијек обнављани покушај да се она предвиди, с друге стране, ето на чему почива људска повјест. Јер ни једна од оних људских намјера које нису испале онако као што се мислило (а то значи безмало све) не би биле предузете. Срећа је што је правијех пророка мало и што их унапријед не можемо распознати. Иначе би се историја нагло одвила као кад одапнеш ону шусту од орлобија те се за трен ока истроши умјесто да данима одмјерава секунде.

Изговарајући ову последњу мисао, дум-Нико гледаше у сказаљке свог часовника који беше извадио из џепа — стари сребрн часовник са кључићем о врпци.

У то ударише сва звона са Мале Браће.

— Што, већ подне! узвикну професор Божо устајући.

— Како брзо пролази време! рече Милован.

Сребрни звук треперио је на сунчаној тараци, провлачио се између грања носећи мирис рузмарина и ружа, А море се под маестралом и сунцем светлуцало у безбројним искрама.

— Дакле, у небељу у мене свиколици по обједу, подсети Божо Гргуревић.

— Ја вам се захваљујем, одговори госпођа Маре, не могу доћи јер имам сједницу.