Dubrovački razgovori

ПШ1 ПИСМА

Београд, ... Драги Дејко,

Много се бринем за тебе. Овде је право чудо: од како си отпутовао, шести је дан да ветар лудо дува, зима поново стегла, поледица је опасност на сваком кораку. Не могу замислити да је

тамо, на мору, много боље и да уживаш на сунцу међу цвећем, као што си се надао.

Маша и Љиља те много помињу. Свако поподне чини нам

се да ћеш се, као обично, појавити. И велимо с осмехом на уснама и тугом у срцу: „Сад ће доћи дејка!“

Нестриљиво очекујем твоје прво писмо да дознам како си путовао, како си се тамо сместио. Виђаш ли се са дум-Ником2 Бринем се, дејко. Све стрепим да ти се штогтод не дотоди. Откако си отишао утучена сам и осећам неку малаксалост у телу, празнину у срцу, разочарење у души. Јер ти си од оних људи који својом старошћу подмлађују друге. За старост се вели да је јесен живота. И као што јесењи дани могу бити сунчани, дивни, а моту бити и тмурни, очајни, тако је и са старошћу. Ти си срећан, јер у твојој души је увек сунце, које треје и оне који су поред тебе. Сада то осећам када ниси више овде. Осећам и то да ће моја јесен, која се приближује, бити сасвим друкчија. Гледам у огледалу први седи прамен, и питам се: кад пре прође младост! Видим да је већ живот за мном, а пред собом не видим ништа. Осећам сав бол који је у „жалу за младост“...

Опрости, дејко. Стидим се себе саме. Али шта ћеш, ја нисам мудра ни храбра као ти...

Пиши нам одмах и дуго.

Са децом те грли твоја синовица

Душица