Dubrovački razgovori

40 ДУБРОВАЧКИ РАЗГОВОРИ

Дубровник, ... 1939 Драга моја синовице,

Има десет дана како сам овде, а само једанпут сам ти се јавио картом. Данас сам примио твоје писмо. Осећам се тако добро да сам вас помало заборавио. Али ме је савест почела гристи, те седох да ти пишем, а том буђењу савести допринели су и шилок који данас бесни и киша која од ноћас лије. Пишем ти из своје собе пред прозором, и кад подигнем очи, видим преко палма које се повијају како се огромни таласи разбијају о Ловријенац. Станујем код једне госпође, удовице поморског капетана. Већ смо се спријатељили. Рекао бих да старост, јер се она приближује шездесетој, зближава лепше и мирније него младост.

Кућа јој је прави музеј, пуна ствари које је њен мус донео са свих страна света. Ето овде у мојој соби, на зидовима, поред слика бродова у олујама које је покојни капетан Иво преживео, налазе се јапанске слике на свили и кинески дуборези у абоносу. По кутовима су јапанске вазе, а на полицама слон извајан у кости њетова рода, некакав змај од печене земље са брковима и обрвама од длака, и мноштво ситница и скрињица од мирисног егзотичног. дрвета. Највише ми се свиђа бронзани Буда са подавијеним ногама, у коме налазим, не знам зашто, неке сличности са самим собом. Али, као што ме знаш, ја много више уживам у природи нето у уметности, и ти предмети занимају ме више тиме што изазивају слике далеких крајева које бих тако радо видео, нето са уметности коју представљају.

Да видиш само врт, сав је у зеленилу и цвећу у ово доба! Замисли само, јасмин пупи, јоргован у цвету, а перуника, бадем и кајсија су прецветали. Затим, имам поред мога драгог дум-Ника мало друштво пријатеља с којима се готово сваког дана састајем и уживам у њихову разговору. Дакле, као што видиш, 0вде ми је да не може бити боље, те није чудо што ми се здравље враћа , што лако дишем и мирно спавам. Немој се, дакле, бринути за мене. Али ја се бринем о теби.

Драга синовице моја, мислим често на наш последњи разговор, пред мој полазак, који се понавља у твоме писму. Помињеш ми „жал за младост“. Видиш младост како одлази у неповрат, стрепиш пред оним што долази, имаш осећање да је најлепши део живота прошао и да се налазиш на рубу понора.

Али ти си, синовице, у великој заблуди. Пре свега, ко не прима живот онакав какав је, није достојан живота. С каквим правом бисмо мотли желети да живот буде друкчији него што