Dubrovački razgovori

ПИСМА 41

јег Има ли то смисла Затим, размисли само мало. По чему је младост лепа, зашто волимо да смо млади и лепиг У првом реду зато што се то другима свиђа. Волимо да смо вољени и да у других изазивамо завист. Кад би нам нешто друго доносило љубав, ми бисмо волели то, ма то и не биле младост и лепота. А можемо увек бити вољени и волети. Ја сам живи доказ тога.

Остарео сам. А да знаш како сам вољен, како волим, и како хитам на састанке, са даром у руци (то иде уза све врсте љубави, у сва доба живота), и како су искрени пољупци који се изливају на моје старачке образе. Али ти то знаш. Драги унучићи моји. Машо и Љиљо, много сам вас се већ зажелео! Све што видим лепо овде по излозима хтео бих да вам купим (пиши ми који број обуће носе). Ех; да сте ви овде, па да заједно шетамо и скупљамо бубе као у пролеће у Топчидеру, да вам откријем један нов свет у природи!

Питај ти њих смета ли им штогод што сам сед и што су ми образи набрани2 Ја знам да сам њима леп, знам то поуздано, сећајући се каквом сам љубављу волео своју баку и како ми је слатко било пољубити њене смежуране образе, и како ми је био драг старачки мирис њене коже.

Јер љубав постоји у свим добима живота. Треба је само заслужити и умети стећи. Она која је везана за младост и лепоту тела најмање је трајна и стална, и није највише врсте. Зар није тако2 Кад њене жеље мину, не остаје ништа од ње. Оно што младост цени и ставља изнад свеза, мислећи да највише вреди у животу, и да ће живот с тим изгубити готово све, нема никакве вредности само по себи (то је бар лако увидети), нето му наше жеље дају изузетну вредност. Тако је удесила природа, јер јој је то било потребно за њене сврхе. Али кад се жеље угасе, тада нисмо изгубили ништа, већ смо напротив у добитку тиме што сад оцењујемо све по стварној вредности.

Несрећни су они који су сиромашни у љубави, који знају само за једну њену врсту. Као онај бедни Митке мота Боре. Шта хоће Митке са оном својом кукњавом о „жалу за младост“2 Да грдне ли штете што је Митке остарео, кад нам је сам испричао на што је и у кавом друштву младост утрошио! И ту жалост једног бекрије учинили су својом, преко школе, дечаци и шипарице пре нето што би и имали за чим да зажале. Говорим ти о овоме зато што си ми сама то поменула уздишући.

Драга моја синовице, у једној школи задала је наставница девојчицама да опишу своју мајку. Читао сам те задатке. Сви су 20т0ово почињали са: „Моја мајка је лепа“. И заиста, када те видим међу твојом децом, лепша си ми нето кад си била невеста. Буди ми, дакле, ведра и срећна. Не брини се, увек ћеш бити во-