Dubrovački razgovori

М ЗВУЦИ

Божо Гргуревић је становао на Пустијерни, у родитељској кући, некада властеоској, као што се могло видети по грбу на каменоме пучу у трему приземља. Мермерне степенице водиле су у велику поплочану салочу, из које се улазило у одаје у којима је обитавао професор Божо.

То поподне били су окупљени у његову салону-библиотеци: дум-Нико, Милован, капетан Лесо и Шпиро Зец, консерватор дубровачких старина, управник градског музеја и оснивач лапидаријума, смештеног у Рупама, житницама старог Дубровника. Зец је био најмлађи међу њима, било му је тридесет и пет година, нежења као и остали.

Удобно заваљени у великим наслоњачама, са ногама у меким простиркама, срчући кафу око стола са сребрним лукијернаром на средини, пушили су и разговарали. Сав је намештај био старински у тој библиотеци, махом из времена Републике, изузев наслоњача које су биле најновијег облика. „Јер, говорио је госпар Божо, прошлост се може посматрати само из садашњости, а осим тога тек у најновије вријеме, захваљујући Енглезима, начињена су сједишта са главном наменом да се у њима удобно сједи“.

— Сјећаш ли се, упита дум-Нико, коме се поглед заустави на виолончелу у једном куту, како си приликом гостовања италијанске опере свирао виолончело у оркеструг Чини ми се да се давао Ернани.

— Давно је то било, одговори Гргуревић с изразом задовољства. Био сам тада у другој години медицине. То је било за мене велико задовољство, јер ја заиста не знам за веће уживање од свирања у добром оркестру. Чудно је како се човјек тада поучава много чему а не само музици.

— Чемуг упита Милован.