Dubrovački razgovori

4 ДУБРОВАЧКИ РАЗГОВОРИ

— Прије свега дознајеш што је велика тачност, и с тиму вези учиш се цијенити вријеме. У музици треба бити тачан на састанке...

— На које си вазда закашњавао, убаци дум-Нико.

—... треба упасти тачно, на мали дио секунда. Затим, у музици учиш се покоравати се судбини: сад си горе, сад си доле: сад виолончело има улогу скромног пратиоца, сад опет води прву ријеч, излази из својега мрачног кутка на свјетлост, диже се право небу у висине као шева из жбуна у пролетње јутро...

— Нокећ, ћогсћ але Гетсће пп Атћетћаи ... стаде певуцкати Зец, који тог тренутка није био расположен за озбиљне разговоре. — ... узима ријеч, наткриљује све, осваја, а они који су прије тога били слушани повлаче се смерно и без жаљења. Музика нас учи и мучању, јер је у музици ћутање злато. Има у Бетовена пауза које су рјечите као и његови акорди. То важи засваки инструменат, који мора умети да заћути како би, кад понова проговори, био слушан. Дакле исто као и код људи.

— Било како било, рече дум-Нико, данас ћеш ти имати ријеч. Хајде нам штогођ загуди.

Госпар Божо удеси свој инструменат, стави ноте преда се, натаче наочаре и поче свирати Бокеринијев Менует. У старинском оквиру салона, звуци су преносили слушаоце у прошлост.

После Бокеринија одсвира Божо Перголезијево „Тте гогш“. Завршивши, док су пријатељи пљескали, прислони свој инструменат уз стару млетачку скрињу на којој је лежао други један музички инструменат.

— Каква ти је то свирала, упита Милован.

Био је то један обоа, у који је Божо умео доста вешто да свира. На Милованову молбу узеде обоа, учврсти на њему писак од трске који овлажи уснама, и са Зецом који седе за клавир одсвираше красни Хендлов концерт за обоа, компонован 1783. године у Хамбургу.

Милован није имао музичког образовања, али је осећао музику. Пастирска боја звука обоа много га је дирала, и он је уживао слушајући, задовољство утолико потпуније што је било непосредно, непомућено никаквом стручном анализом; сваки је тон био једно осећање уместо да буде једна црна мрља на лествицама од пет линија. Узевши пажљиво у руке инструменат који је Божо био положио на сто, Милован га нежно гледаше, посматраше многобројне сребрне дирке његове.

— Ето шта је временом постало из првобитне пастирске трске са шест рупа, рече му Божо. За дивљење је како је човјек из првобитних свирала створио инструменте данашњег оркеста, ка-