Dubrovački razgovori

46 ДУБРОВАЧКИ РАЗГОВОРИ.

ње у рукама богова никад нису толико зла нанеле као у рукама смртних.

— Велики људи на које мислим, настави Зец, нијесу само они чије је име историја забиљежила. Има их врло много непознатих који су били надахнути напретком и добротом, као што их има чувених који нијесу ништа принијели ни једноме ни другоме. На примјер, сви они који су у току времена усавршили онај комад трске и довели га, Божо, до тог твог звучног извора мелодије, за мене спадају у велике људе, Њихово је племенито дјело трајно, и њих нарочито волим због тога што су остали у сјени скромности. За мене је онај који је пробушио нову рупу у твојој свирали већи од највећих војсковођа освајача... Човјек је паметан, то доказује историја људске мисли; човјечанство је глупо, то доказује његова историја. Човјек зна што хоће, иде једном циљу; човјечанство лута, не знајући што хоће. Човјек влада собом, а човјечанством као да управља неко други. И не само да су многи, мали и непознати принијели правоме напретку људскога духа, већ су ти принијели више од многијех који по својем позиву мисле да су једини који на томе раде. Међу научницима и умјетницима има их врло мало који стварно дају нечега новог и трајног. У науци нарочито, највећи број њих има само спољашња обиљежја научника: они заузимају положаје, раде, пишу, дискутују, припадају академијама, представљају науку, али, као што се временом опажа, ништа нијесу дали науци. Наука је послужила њима а не они њој. Њихови радови не значе ништа, и било би боље да нијесу ништа радили, јер би наука и библиотеке биле мање закрчене. А такви се махом највише истичу и дају себи највећу важност. Слично бива и у умјетности, само што је то ублажено самом природом њеном: једна осредња слика остаје увијек оно што је била, можеш је увијек држати у својем салону; док научни рад који није ништа ријешио и који неће бити повод ријешењу исто је као и да га нема.

— Имаш право, синовче, одобри Милован. Кад се сетим свих оних величина из моје околине од пре четрдесет — педесет година, ништа од њих није остало. А над духовним животом тога времена данас лебде и дају му сјаја ондашњи незнатни, као што су били, например, један учитељ музике нижега реда и један философ, вечито премештани професор гимназије. Онима којима припада садашњост неће припасти будућност.

Тада узе реч дум-Нико:

— Човјечанство се чини мање мудро од појединаца само стога што оно има много тежу улогу. Оно се хвата у коштац са стварношћу, примењује теорију у пракси. Христова наука је теорија, хришћанство је пракса. Философија је сва у духу. Али