Dubrovački razgovori

ЗВУЦИ 45

ко је нашао начина да звуке и ритмове представи писаним знацима, и како је успео да све што је музичких звукова и боја сложи у складну целину којом је кадар извући из нашег срца најтананија и најљешшпа осјећања. Залуду, велик је човјек! Већ прије двадесет и пет вјекова Софокле се дивио човјеку: „Свијет је пун чудеса; али ништа није чудесније од човјека“. Дивио му се како је научио једрити по мору и презати коње у рало. Шта би тек данас рекао о нашој техници! Али најчудесније је то да је у непрекидној борби с материјом и својом животињском природом успије да уздигне свој дух, измислио да преноси мисао говором и писаним знацима, открио правду, пронашао законе љепоте и истине. Успијео је да од животињског начина утољавања глади начини своје сјајне гозбе, које у човјека окруженог умјетношћу стварају расположење за философију...

— Не знам јесу ли све гозбе такве, али знам да ћемо добро јести и пити код старог Бодула, у Ријеци, Ђе вас у неђељу позивам на објед, изјави дум-Нико.

Пријатељи примише дум-Ников позив и одлучише да се у недељу састану на Брсаљама, па преко Госпе од Милосрђба и Лапада да изиђу на Груж, одакле ће барком поћи у Ријеку.

Тада узе реч Шпиро Зец:

— Да, човјек је велик, али човјечанство не. Само су ријетки поједини људи створили велика дјела. Напредак је дјело једне врло незнатне мањине. Само су ријетки изабраници у мору обичних смртних створили оно чему се ти, Божо, с разлогом дивиш. Да није било њих, човјечанство не би знало за напредак ни у ком погледу. Не само да мали број појединаца ствара, већ њихово дјело, чим га се човјечанство докопа, губи своју вриједност и постаје нешто сасма друго од онога како је било смишљено. Христова наука је заиста божанска. А шта су људи од ње начинили! Научни проналасци, по себи и дивни и генијални, извршени у најплеменитијем одушевљењу духа који се винуо у висине, кад их се човјечансгво дочепа, махом постану оруђе у служби зла или бар ниских уживања. Човјек, то је једна фикција; јер ништа се у толикој мјери не разликује као човјек од човјека. Ако човјечанство напредује у којем било смислу, мислим у доброме, то постиже једна врло незнатна мањина упркос већини. Стога, старајмо се да припаламо што мање човјечанству а да што више живимо мислима и осјећањима у друштву великих људи.

— Живимо духом у друштву великих људи! прогласи Божо Гргуровић, и одмах додаде: Али не заборавимо да су људи. Човјека не треба обожавати. Јер зашто смо свукли богове с небеса2 Извесно не зато да бисмо на њихово место поставили људе. А му/-