Dubrovački razgovori

52 ДУБРОВАЧКИ РАЗГОВОРИ

потребно бити велик оптимиста да би се већ и сад видио напредак у том погледу: усавршавање човјека и његовијех заједница.

Зец је махао главом у знак да не одобрава:

— Неколико тисућа година историје јасно нам казују да тога напретка уошште нема, као ни доброг управљања људима. Јер да га има, био би већ пронађен. И као што је цијела прошлост у знаку борбе и отимања о власт и уживања, таква ће бити и будућност. Јер природа људска се не мијења. Неки се надају да ће ратови једног дана бити искључени. Али то је дјетињасто. Не усавршавају се људи, него ратови. Некад су се ратови завршавали плаћањем извесног данка или давањем кћери побјеђеног владаоца побједнику. Једнога дана циљ рату неће бити покорење, него потпуно уништење побјеђеног непријатељског народа. То је мени јасно као дан. А наука „Мадсћеп г ајјез“ даће одаична средства за то.

— Та то је да човјек очајава, уздахну дум-Нико. Јер све док се људи буду међусобно убијали, без наде да ће се поправити, залуду је говорити о некој просвјећености људској.

— И ја тако мислим, потврди Зец.

Девојка пристави закуску: стонске каменице, зелене маслине, приморски пршут, бадем и наранче на ловорову лишћу, боцу прошека. Покапавши каменице лимуном, сркали су их са љуске, изузев Милована, који је много ценио морску рибу, али се није могао приволети каменицама и олигњама.

Разговор, сасвим природно, водио се сад о јелу, о томе који је начин најбољи за припремање разних риба које се налазе на дубровачкој рибарници. Поучавали су Милована, који је свако јутро излазио на тржиште, насред којега је Гундулић надахнуто посматрао свој народ, разговарао са сељацима, ослушкивао њихов говор, и његова се бележница пунила речима, изразима и нагласцима. Хранио је голубове, који су га већ познавали, куповао блитве, жућенице, сира и цвећа, па би свративши на рибарницу купио каквог лепог зубатца или врнуте, и пуних руку понео би све то преко Плаце госпођи Мари. Милована су Дубровчани већ познавали и уврстили га У „ориђинале“, чим су видели чудо дотле невиђено да госпар сам носи оно што је купио.

ћоуштећи наранче, прешло се, наравно, на витамине.

Божо је доказивао важност њихова открића и набрајао опасности којима је наше здравље некад било изложено са њихова непознавања.

— То откриће, рече Милован, важно је нарочито за оне које је наука била завела, који нису јели готово ничега преснога, из страха од заразних клица. Али за нас који смо се хранили