Dubrovački razgovori

62 ДУБРОВАЧКИ РАЗГОВОРИ

пламене свећа, мучио голо грање маслина, повијао сухе травке све сложно на исту страну.

Кад ступише у капелу, било је пријатно наћи се у тишини, у којој ни пламен кандила није треперио, у полумраку који је обавијао зидове прекривене заветним сликама помораца. Било је ту бродова још из времена Републике, под белом заставом Светога Влаха, искиданих једара са мрнарима који траже спаса по катаркама, док се њихов парац појављује из облака, држећи у једној руци свој град а другом благосиљајући; и разних доцнијих бродова: шкуна, бригантина, баркова, нава; па пароброда, од оних најстаријих са димњацима међу једрима, све до данашњих, огромних, захваћених орканом у Бискајском заливу или тајфуном у Кинеским морима.

Капетан-Лесо пронађе у том полумраку заветку слику коју је приложио у својој младости његов отац после бродолома на ирским обалама. Затим пронађе у једном тамном куту заветну слику коју је приложило 1887-е године особље брода Мирто, на коме је капетан-Лесо био младић — прост мрнар.

— То је било једно од првијех мојијех путовања, причаше капетан-Лесо кад седоше на камено седиште у заветрини црквице. Путовали смо из Филаделфије за Бордо. Брод је био стар, каркаша, правио је воду те смо дан и ноћ радили на пумпи. Али капетану није задавало бриге то, него како ћемо ући у Жиронду, те је цијелог пута проучавао на карти тај опасни приступ у Бордо. И, богареми, пред самом обалом учини страховити фортуно. Било је доцне за бацит' се а траверсо, већ, пред самијем ушћем, код Рот!е де Стауг бацисмо анкоре. Брод је страховито трзао, ваљан таласима који су га прејахивали. Очекивали смо сваки час да ће кадене попустити, а брод, и ми с њим, поћи к врагу. Капетан Балдо, Пељешчанин, чупао је косу и плакао у очајању. Тада се на касару окуписмо око њега и учинисмо завјет Госпи од Милосрђа. Те ноћи вјетар попусти, и спасосмо се... Сви они бродови што су ове завјете овђе испунили, уверавао је капетан-Лесо Милована, спасли су се.

— Па разумије се, рече Божо да сте се утопили, не би се ни дознало за ваш завјет као ни за толике друге који нијесу били услишени,

Милован се распитиваше о бродолому капетанова оца, који се био спасао само са двојицом другова.

— Да ли је и после тога путовао

— Е, како не. Навего је све до смрти, а било му је тада преко шездесет. Ја сам већ био шкриван кад је он још заповиједао. Били смо обојица на мору, и на мору смо се и растали; а ево како. Двије година се нијесмо били виђели. Тада сам пошао