Dubrovački razgovori

ТОЗБА 63

из Тријешћа за Новајорку, и надао сам се да ћу га тамо затећи. Кад једног дана на сред Атлантика опазисмо брод који је бурди'жо и приближавао нам се. Убрзо догледом разазнах по пулени да је наш брод. Измењасмо сигнале: то је био брод мога оца. Приближисмо се колико је узбуркано море допуштало. Опазих свог оца на касару како маше и тражи ме. Кад ме спази узе трубу, и до мене доприје његов глас: „Синко мој, синко мој!“ Били смо се већ мимоишли; још неко вријеме махасмо један другоме; све већа нас је даљина раздвајала и пбрало ми се да мој отац нестаје у неку провалију из које ме очајно зове у помоћ. Па се изгубисмо из вида, и никад се више не виђесмо. Што би био дао стари да ме је могао загрлити! Оно што бих и ја био дао. Умро је исте године од колпа. Вијест о његовој смрти стигла ми је у Рангуну, у Индији, пошто је мој отац већ четири мјесеца био у гробу. И још увијек чујем његов глас насред Атлантика: „Синко мој, синко мој!“

Силазили су сада путем између камених међа, час клизавим од борових игала, час неравним и излоканим. Ветар је завијао у висини изнад њих, док су они били заклоњени у удолици међу вртовима у којима је лаворика носила своје пупољке, палма своје цветне гроздове, а кајсија била завејана ружичастим бехаром. На једном завијутку велики жбун бодљикаве капинике, сав у жутом цвету, запахну их својим мирисом.

Упутише се затим уским стазама и избише на лападску падину Петке. Море се наново указа под њима. Били су се заклонили у заветрину једне зидине, терасе старог летњиковца, прекриљене зеленилом и цвећем које је избијало из сваке пукотине, оживљујући то камење. Милован је све то посматрао радознало, кидао по који листић и мирисао га, отрвши га међ прстима, распитујући се за имена тих биљака, која је још понајбоље знао дум-Нико: вихоља, чичимак, ђулимбриш, жуква, тетивика, капара, спарожина, пелин....

Милован је увијао у новине гранчице и травке које је скупљао за своју збирку. На питање откуда то да се он бави ботаником, исприча:

— У моје време цела је Велика Школа била у знаку природних наука, ботанике нарочито, толико је моћан и надмоћан био Панчићев дух. Иако сам учио књижевност, слушао сам ботанику као и они који су учили права. Ишао сам са Панчићем у екскурзије, и онда сам почео скупљати биљке, посао који и данас настављам, као што видите. Колико ли је успомена у сувоме Аишћу и цвећу мога хербаријума! Прелиставам ону пожутелу хартију и наиђем на биљке које сам са Панчићем брао по Копаонику. Лепо стоји записано ког је дана и на коме је месту мо-