Dva carstva : roman

ДВА“ ЦАРСТВА 108

(али како је био врло измучен и уморан, тај осмејак би само једна непријатна гримаса).

— И тај хавелок, — показа он прстом, што вам тако лепо стоји, и то је вашег рођака, аг — Затим, после мале паузе: — Па то сте ви његов

наследник, срећни човече!

Младић остави „срећног човека“, и његов наслеђен хавелок и поче шетати по улазу. Једна дубока бора беше му се урезала вертикално по челу, између обрва. Његово лице доби тим још уморнији израз. Наследник га је пратио уплашеним погледом, не смејући ни да мрдне, из страха да поново не привуче пажњу на се. Он почињаше, како је био паланчанин, да се прибојава непознатог младића, када се овај заустави пред њим.

__ Па онда... ко ће оправљати те старудије»

— Које старудије2

— Шта ја знам које! — обрецну се младић. Тамо неке манастире, цркве, ђаво ће га знати!

—_ Ах, ах, ви мислите на ту рестаурацију... Па мој рођак је то предузео заједно са неким... мислим да се зове Карамарковић.

— Ко је тај» Где станује Ја не знам где станује. То ће девојка знати. Јуче сам га први пут видео... због неких планова.

— Карамарковић, Карамарковић... — нешто познато беше у том имену и младић се запита: Где ли сам га то чуо» — али он беше узбуђен,

глава га је болела, сви напори да се сети остадоше узалудни. Звукови имена у његовом сећању нису наилазили на одговарајућу слику, већ на празнину. — Да није...

__ Иде на две штаке. Мало погурен. Морали сте га досада где видети. Повлачи обе ноге... Ја мислим да му је то од рата.

— До ђавола ноге! Шта ме се тичу ноге! Где станује» Где је та девојка што зна»

Једва му служавка рече улицу и број, а младић већ јурну излазу. Наследник појури за њим. Затим када стиже до тешке засвођене капије,

викну: