Dva carstva : roman

102 БРАНИМИР ЋОСИЋ

неке знакове мршавом човеку на вратима и то га сасвим наљути;

— Шта сте се ког ђавола удибили! Зар нисте чули шта сам вам рекао2!

— Не знам шта хоће... — одговори девојка на једно немо питање ћелавог човека, који је још увек извиривао кроз врата предсобља не смејући, изгледа, да се реши да их сасвим отвори,

— Како не знате! — зграну се младић. — Зар ово није кућа господина Миљковића2г Миљковић, Миљковић, шта ме гледате са тим телећим очима, Миљковић, беле бркове има, кицош старац!

— Ви сте јамачно хтели рећи, — процвркута наједном мали господин љубазним гласом, извиривши мало више из своје рупе, — бивша кућа

господина Миљковића...

Младић се окрете сасвим зачуђен. Он га тако радознало погледа, као да га час раније уопште није ни приметио, да мали човечуљак осети скоро непријатност. Увукавши главу у рамена, он сасвим нељубазно и као да се отреса необичног госта (тај глас и покрет имају тврдице када одбијају пред црквом просјаке):

— Мој рођак, кога изгледа тражите, погинуо је, господине.

— Како... како погинуо 2!

— Тако, пао па погинуо...

Младић пребледи.

— Погинуо... — промрмља он, — зашто баш погинуо2 |

— Случајност... несрећна случајност!) — узвикну човек на вратима.

Тек у том тренутку младић као да дође сасвим себи. Он пређе руком преко чела па затим поново поче посматрати свога саговорника. Он виде ту широку и скупоцену собну хаљину чији рукави допираху до врхова прстију малом човеку, мада их је овај сваки час загртао, виде кроз отшкринута врата неред од поотвараних ормана и сандука и један осмејак пређе преко његовог лица