Dva carstva : roman

ДВА ЦАРСТВА 105

сматраше као своју неопростиву слабост), онда се сасвим може замислити до каквих је дубина патње морала да сиђе његова независна и, у основи својој, надута и горда природа.

Пошто се уморио од лутања, он се врати кући. Први пут можда у своме животу он вребаше час када пред капијом неће бити никога, да би могао ући непримећен. Оно што га је нарочито и највише поражавало цело ово време, беше симпатија његових из породице, симпатија познатих, симпатија чак и непознатих, као што је било његово чудно и необично познанство са старим Миљковићем. Ушавши у своју собу, он са страхом погледа према столу. Шта би дао (јер зашто га тај свет није мрзео, када је то заслужио, зашто га је притискао осмесима и разумевањем када он то није тражио»), ах, шта би дао да је могао у том часу видети да је заборављен, напуштен, одгурнут, презрен! Можда би се онда у њему пробудио пркос и јогунство, можда би онда рекао: А, ви тако Онда ћу ја овако! — после чега би цела морална криза била неутрализована злоћом; и место тражења излаза, он би можда мирно остао у Београду да продужи свој лаки и весели живот. Међутим, на столу га је, ваљда још од синоћ, као и увек, чекала његова вечера. Била је покривена белим убрусом, да прашина не би падала на њу. Ах, Боже, — помисли Срба, — какав сам нитков, какав гад! Он леже онако обучен и предаде се поново неумитно истом кругу мисли. Да је, на крају крајева, могао на неки начин изићи из вртлога једних те истих представа, које су му долазиле пред дух све под једним те истим обликом, можда би могао и пронаћи штогод. Али овако, дух се само тупио и оглупљавао од непрестаног окретања у круг. Чинило му се да је на „ринглшпилу и да се предмети од брзог обртања почињу стапати уједно.

Сат откуца десет.

Срби изађе пред очи састанак са матером, после оне разуздане ноћи. Видећи га, око подне,