Dva carstva : roman

106 БРАНИМИР ЋОСИЋ

где се враћа, још помало у магли, она беше нагло пребледела. Измењали су само један једини поглед и она је брзо, поцрвеневши до корена косе, оборила очи. Држала се за крај стола, цептећи целим телом, И он, место да је пао на колена пред њу, помислио је: она сада зна целу истину. Затим је ушао у своју собу разјарен јер „чега се она имала стидети"'2 То сам ја, ја нитков, а не она. Па што ме не грди, што не виче, што обара очи2! Ни Веру, ни оца не беше видео ни тог дана, ни сутра-дан, мада је цело време прележао на своме дивану. Јесу ли се крили» Јесу ли га бар они презирали Он беше до беснила раздражен тим ћутањем. Он је скоро имао жељу да иде да их тражи, да их изазива, да их мучи... Међутим, када се синоћ вратио кући на своме столу је затекао две цедуље. Прва је била од оца: „И видјех као стаклено море смијешано са огњем, и оне што побједише звијер и икону њезину, и жиг њезин, и број имена њезина, гдје стоје на мору стакленоме и имају гусле божије". Нечега више. Рукопис је био читак, брижљив, нанизан, извесне речи пажљиво подвучене црвеним мастилом. Друга цедуља је била од Вере: „Срце ме боли због твоје муке... ти ниси крив, ја то знам и ја се не љутим. Ја те још више волим сада, Бога ми!“ Он није знао шта да ради. Ноћ проведе над столом пишући. Како је све то тачно видео!...

Ако бих остао у Београду, — настави Срба свој мучни пут, преврћући се по кревету, — никако не бих могао одолети искушењу. А ја морам променити живот (зашто „морам > — бунило се нешто у њему), ја морам почети. Све је то тако глупо, а што је најглупље, ја још ни сада не знам шта хоћу; још сада мислим на све као на неку параду, на тако не знам шта. А најгоре је од свега, што ја све то тако лепо знам, а да ме сада неко позове, ја бих поново полетео натраг. Као и оног вечера... ах, ах, каква сам пропалица, каква безкарактерна крпа! — Срба се сети Миљковића: Затим тај стари са његовом понудом, како је све