Dva carstva : roman

Боже мили што ћу и како ћу Коме ћу се приволети царству> (Српска Народна Песма)

Е.

Како је уопште могао спавати те ноћи! Срба погледа на плаву линију која се оцртавала између две рђаво састављене завесе и извлачећи, са њему дотле непознатом слашћу, руке испод топлог јоргана, он помисли: и она се можда сада буди... То му је била прва мисао тога јутра. Затим одмах дође друга: то је данас... Он се окрете сасвим прозору и онда, нако је од целог дана који долази видео и даље само ту бледу пругу, једва оцртану, несигурну, он узвикну:

— Ах, какав леп дан! Најзад, један прави пролетњи дан!

(Он скочи из кревета и притрча прозору. И не мало да се зачуди када разгрте завесе и кроз лако замагљена окна виде сиву светлост, помало жућкасту, монотону и влажну; а преко свега пусту улицу и куће још потонуле у непокретност. Једва ако се више кровова, и више једне трешње, чији се блед цвет нагињао изнад једног оронулог зида, видела на замућеном небу нека прљаворумена светлост. Ах, тужна варошка зора, како је сиромашна, чак и у пролеће, чак и над расцветаном трешњом, чак и под погледом једног срећног младог човека! Срба се врати постељи и дуго уживаше у најчистијој физичкој наслади, упијајући свим својим расхлађеним удовима топлоту меког постељног рубља. Било је тек шест часова. Морао је још лежати, још спавати. А међутим, и поред