Dva carstva : roman

ДВА ЦАРСТВА 151

из мрака издвајала та дугуљаста и некако бундеваста глава Јешина, жуте и зборане коже као у свих ћосавих људи; велика јабучица непрестано му се кретала под грлом, док му се са оквашене косе цедила вода и сливала у полуотворена уста. — Јесте, — сети се наједанпут. Лице му скоро сину од задовољства. — Јесте, рекао је, кажи... нек се зна... све ћу поклати ако...

— Ако — упита неколико гласова из мрака.

__ Не знам... заборавио сам. Почели да пуцају, ја пао у јендек, у јендеку вода... све сам заборавио. — Их, — прасну Никодим и лупи га песницом у прса, — будало божја!

Не знајући ни сам зашто, Срба је цело време чекао да објашњење дође од оне Јешине руке за појасом. Када га, дакле, Никодим удари, Јеша затетура и том приликом би приморан да извуче из тканице руку и тада сви приметише да у чврсто стиснутој песници држи нешто. Опазивши своју шаку, он се осмехну и отвори је.

— 2 лог по

То је била једна цедуља. Никодим је при: несе фењеру. Крупно и врло читко било је написано: „Под средњим каменом на Води Светињи, у писанију Василију 20 дуката. Кућа Божја да се оправи. Остоја, хајдук.“ Једна крупна псовка оте се Никодиму. Он отрже фењер и појури према Води Светињи (то је давно пресушена чесма, уз северни зид цркве Св, Николе, сасвим у дну порте). Никодим се одмах даде на посао са два радника, док је вођа патроле причао игуману, који беше догегао, о сукобу: враћали су се из суседног села и случајно набасали на Остоју. Док су се снашли он беше нестао. После неколико минута означени камен беше уклоњен. У јами под њим Никодим нађе једну сељачку чарапу. Он завуче руку и извади из ње пуну шаку златника. После тренутка ћутања, он плану: