Dva carstva : roman

] 50 БРАНИМИР ЋОСИЋ

Никодим хтеде нешто да одговори, али се споља већ чуо жагор и лупа тешких цокула по камену, и он, оставивши игумана отворених уста, са шаком иза уха, изађе у двориште. Срба се полако спусти за њим. Људи који су долазили говорили су гласно и правили велике покрете. Несигурна жута светлост осветљавала је тек неколицину, одевене у униформе и под оружјем. Никодим их пресрете под великим орахом. Један гологлав сељак у средини гомиле поче да маше једном руком и да говори нешто. Приближивши се сасвим Срба, на своје велико изненађење, у тајанственој личности упозна лудог Јешу, Достаниног мужа и воденичара манастирског. Он је говорио цептећи целим телом, једне руке за тканицама. Био је чупав, каљав и унезверен. С тешком муком је преваљивао речи, јер и без страха он једва успеваше да се изражава због замуцкивања. Из целог тог муцања дао се ипак назрети догађај: он у шуми беше срео црног Остоју.

=— Добро, добро! — узвикну Никодим на крају стрпљења када Јеша по четврти пут поче једну те исту ствар. — Где си био, то те питам, где си био

— Ту... — махну Јеша главом према планини.

— А шта си ког ђавола тражио по шуми у ово доба, а2 — муну га вођа патроле у слабину.

Србу највише зачуди начин на који Јеша обори главу. Било је у том покрету пуно смисла. Али то питање беше сасвим раздражило Никодима и он скреса:

— Откуд луд човек зна шта ради! Ухватило га па изјурио у шуму!

Јеша обриса надланицом нос и осмехну се.

—- Је ли ти казао што» — настави да пита Никодим. — Није... — Јеша подиже главу и у њего-

вим мутним очима се могао прочитати очајан напор да се сети нечега. Сељак који је држао фењер беше га управио овоме право на лице и јасно се