Dva carstva : roman

262 БРАНИМИР ЋОСИЋ

— Устани, устани, немој... све ће добро бити, — он се упињао да јој подигне главу.

= Ја сам грешна пред тобом, Мишо, — неуморно је понављала Радмила.

— Добро, није то ништа, устани.

— Ја сам заборављала на тебе, остављала те самог, била егоист..

— И ја сам био егоист, не говоримо о томе.

Она се гушила, она није налазила речи. Очи су јој пламтеле, низ зајапурено лице текле обилне сузе. Карамарковић се уплаши од њеног изгледа.

— Умири се, — поче је молити, заборавивши у магновењу све прекоре које је до тог тренутка упућивао себи; њему би пријатно да се види, бар у том часу, у улози оног који прашта: — умири се, разболећеш се тако. Јесте, чуваћу те, гледати, пазити...

Али он би нагло прекинут. У ходнику се беху зачули кораци и Радмила, скочивши, баци се Карамараковићу око врата.

— То је он, он хоће да те убије, он је ван себе... ја сам видела, ја сам добро видела!

Соба је била скоро сасвим мрачна, јер на столу тораше само једна свећа. Тихи кораци се зауставише пред вратима. Радмила врисну и појури раширених руку. Али пре него што стиже до врата њу издаде снага, она се заљуља и паде без свести. Врата се отворише и у собу уђе Станојка. Видећи на поду само црну и нејасну прилику она зајаука.

— Ћути! — викну јој Карамарковић који се - муком одржавао без штака, ослоњен о сто.

Зар не видиш да је госпођи позлило2 Подигни је.

И онда, сав цептећи, када Станојка положи Радмилу у кревет, он се наднесе и дуго ослушкиваше њено тешко дисање. Она је полако долазила себи.

ХЉУП

Узалуд је Карамарковић покушавао да среди мало своје мисли, да се стиша. Он једва ако успе-