Dva carstva : roman

ДВА ЦАРСТВА 963

ваше да саставља речи и појмове. Остало, како, шта, када, остајало је недохватљиво његовом разуму. То страшно стање немоћи потраја цело вече. Једино што схваташе потпуно јасно била је та чињеница, да све оно што је себи давао до тог часа као разлог самоуништења, не постоји више. Али уместо да му то откриће причини радост, Карамарковић осећаше да је сада „све срушено“, да више „ни камена на камену“ нема од целе његове зграде разлога, сумњи, мржња, претпоставки. Можда је удар био сувише неочекиван, можда је дошао сувише доцкан. Јер, он већ беше помирен са мишљу на смрт, он већ носаше револвер у џепу, он очекиваше „последњи знак“ судбине па да окине, а место свега, он у трен ока губи најглавнији разлог свога уништења, он нема зашта да се убије, он није несрећан како је мислио да је, он није остављен, преварен, увређен после Бога и људи „чаки од оне којој је дао своје име“. Цела зграда његових интимних и скривених мисли, сазидана на тој нетачној претпоставци, лежала је срушена. Самим тим, цео његов унутрашњи живот беше избачен из равнотеже. Оно што је још јуче вредело, не вреди данас; оно што је јуче чинило задовољство, боли данас. Ни једне идеје, ни једног ослонца, ни једне светлости. Међутим, Карамарковић беше морално толико измучен догађајима последњих месеци (па само је због малаксалости и изабрао тај свршетак самоубиством!) да није имао снаге ни да помисли да сада треба преузети све „из почетка“; он се осећао немоћним да поново уравнотежи. свој живот.

Прва његова одлука би да пусти да време пролази. Оно што је одмах, чак и њему, било јасно, то је да сада самоубиство више нема смисла, да је чак и немогуће. После тог ненадног чина Радмилиног, тако великог, тако светлог (та она је чак имала права да ме превари, да живи свој живот! — узвикивао је Карамарковић) убити се због физичких патњи, убити се ради немања онога чега