Dva carstva : roman

278 БРАНИМИР ЋОСИЋ

неповратно прошао; сада је био већ сувише одмакао, он је мислио, ходао, расуђивао.

Многима ће се овај прелаз учинити сувише брз, скоро немогућ. Међутим, то је само на изглед тако. Јер оно што Срба беше претурио за овај последњи дан и ноћ, беше само завршетак једног дугог бунила. Он сам, корачајући сада под звездама, у тој безгласној ноћи где ни попци нису попевали, гледаше на све то што се догодило, Као из неке бескрајне даљине. Било му је као да се досада пео ивицом једне огромне планине и да је тек у овом часу стигао на врх: пред њим је пуцало пространство, читав један свет који је само слутио пењући се, и место уског видика, крупних појединости, он је сада имао пред собом целину, изложену пред његов дух као на длану. Наравно, он је био далеко од тога да открије све узроке и да схвати све последице. Он је само видео јасно читав низ догађаја и осећао да је тај низ сада завршен. Оно што му је остајало било је да се помири са тим неочекиваним завршетком. Да ли ће се помирити» Да ли се могао помирити» Он то још није знао, он је још увек, мада слабије, веровао у немогућност таквог завршетка, јер још не виђаше чему би га такав завршетак одвео.

Највише га је бунило и пекло то признање, које је морао учинити себи, да Василије у многоме имађаше право. По логичности развоја његове „страсти“ и он сам увиђаше да је у њој било и сувише хладног размишљања (дакле воље) и сувише спољњих околности (дакле случаја) да би била онаква за какву је он држао. Али оно што Василије превиђаше због своје сувише велике апстрактности (та он је све то разлагао не из искуства, већ из мозга!), оно што Срба не могаше открити већ због свог положаја, била је та противуречност између теорија и реалности. Као много пута досада, и овог пута Срба беше ударио „главом о зид“, али док га је раније тај ударац бацао према супротном, сада као да продужи његову вр-