Dva carstva : roman

ДВА ЦАРСТВА 279

тоглаву трку: у часу клатно престаде да се одбија од једне супротности: ка другој; оно је сада правило круг, све у једном правцу.

Гледајући, заједно са Србом, његову прошлост, највише нам упада у очи његова сувише велика, претерана осетљивост, његово тврдоглавство, смушеност свих његових поступака. Али не треба заборавити оно што сам још у почетку овог казивања подвукао: Срба је био сањалица. Све до овог последњег догађаја он је био бацан од једне реалности до друге; поступно, тешко, са кризама али стално, он је добијао „лекције од живота; ви сте га видели како његови планови пропадају у тренутку када дотакну стварност. Рећиће се: па једном је морао бити близу истине, једном је морао наћи оно што одговара његовим склоностима. На то се може приметити: једина несрећа његова лежала је у томе што је он увек, са необузданом страсношћу, правио све те планове не обзирући се на стварност, већ увек некако „на памет“, са много романтизма. И баш у оном тренутку, када се сукобљавао са неумитношћу живота, са својим незадовољним бићем, он је чинио последњи напор да његов сан победи. У њему се будио инат, у њему се будио онај други Срба, створен изван живота, навиком да машта и да мисли унапред. Он никако није могао у таквим тренуцима да се призна побеђеним. Ето главног узрока његовој тврдоглавости која га је водила увек до „лупања главом о зид“, до „разочарења“.

Али сви ти мали неуспеси, сва та мала разочарења, сва та мала тражења која су долазила после читавих дана и недеља грознице, полако су стварала у Срби оно што се зове искуство. Он није осећао тај рад, он није осећао промену која се вршила на њему, он није осећао како године полако мењају његов поглед. Младост његова је бујала, жеља за нечим што се свакако морало звати „срећа“ била је јача од њега. Он је хтео нехтео ишао напред, постајући све упорнији у колико су