Dva carstva : roman

282 БРАНИМИР ЋОСИЋ

стирском дворишту, у ноћи. Он је застајкивао, ослушкивао тихе гласове који су треперили у ваздуху (ваздух је одисао влагом и квашеном земом, горким мирисом пелена који је бујао негде у близини и поново настављао са шетњом. С времена на време он би или подигао поглед према озвезданом небу или, зауставивши дах, ослушкивао како му срце удара у грудима. Он се најзад врати у ћелију. Свећа је још горела на столу и осветљавала зидове својом црвенкастом и несигурном светлошћу. Василије је, преморен, тихо спавао. Срба узе своју плаву свеску, отвори је и нађе Радмилину цедуљу. Она је гласила:

„Читајте ове ваше записе често. Они ће вас увек опоменути да постоји један други Срба Мијушковић, понесен, страсан, необуздан. То откриће које сам учинила после другог читања, за време вашег пута у Београд, помогло ми је да јасно угледам пакао који нас је чекао. Шта би од нас било, какав би живот живели, од тренутка када би се ваша бујност у вама угасила, ваша понесеност смирила» ИМ полазећи од тог тако егоистичког страха (препала сам се краткоће могуће среће, не кријем!) ја сам дошла до оног великог открића које ме је определило. (Ја тек сада разумем све јасно!) Јесте, Србо, оно што нас је везивало била је само наша младост и наше тело. Ни ја вас, ни ви мене нисте волели другојаче. Ја сам пошла путем праве љубави, бар за мене праве. Не судите ме“,

Срба поче прелиставати свеску. Ту и тамо прочитао би по какву реч или реченицу, и то је било довољно да се пред њим развије читава његова прошлост. Он је видео све, своја лутања, своје немогућности, своје подлости, своја добра дела, своје покрете, своје родитеље, Веру, Марију.. Све је било ту, врвило између редова, дизало сен испуњавало ту слабо осветљену собу, кроз чији су се отворен прозор, између решетака, виделе звезде. Али овог пута, то призивање прошлости сем бола изазва у њему и једну мисао, која као да му би