Dva carstva : roman

286 БРАНИМИР ЋОСИЋ

све измислио тек сада, после догађаја, да бих тек имао једно објашњење.

Карамарковић зари главу у длановеи оста тако дуго. Срба више наслути покрет, него што га виде. Како је све ово немогуће! — помисли он сетивши се свога првог разговора са овим човеком. — И онда, ми ово говоримо о његовој жени, и он то допушта... Срба осети да му се тако што догађа први и последњи пут у животу.

— Тебе можда чуди, — настави одједном Карамарковић, спуштајући руке, — како могу сада овако да говорим са тобом, отворено, без завијања. Ни ја сам не знам како. Можда што осећам извесну одговорност... јер ја се нисам само титрао самим собом, и њом, већ и тобом. Затим, крај свега, за тебе ме везује извесна необјашњива симпатија. Ушао си онако необично к мени, затражио помоћ, увек био пажљив. Остало, то је била моја погрешка. — Он помисли у себи: ето, ја се „преклањам“; он осети извесно олакшање од те мисли.

— Знате ли шта» — упита Срба прекидајући га — Ја никако не могу да верујем у ово што ми говоримо,

— Зашто» Чини ти се немогуће> Па ако хоћеш, у ствари, и јесте немогуће. Али и све остало. пре овога, било је немогуће. — Карамарковић се замисли: — Зашто си ме звао>

— Да вам кажем да желим да одем. Мислио сам у једном часу, малочас, да одем без икаквих објашњења. После ми се учинило да би то било подло. Осећао сам да не бих био миран, да би ме савест гризла.

Карамарковић се наже и ухвати Србу за рамена.

=— Ти си размислио, добро размислиог

— Јесам. То је једино што ми остаје. — И он понови своју мисао од пре пола часа: — Све се ово морало овако догодити.

— Је ли бар теби јасна ова њена одлука>

=— Није. Ја је не разумем. Али осећам изве-