Dva carstva : roman

31 БРАНИСЛАВ ЋОСИЋ

сам остаде на кљуну лађе, са два-три озбиљнија господина, пушећи и претресајући питања унутрашње политике. Срба беше пао у велику тугу и најзад, да не би морао одговарати ни учествовати у разговору, он се повуче сасвим у крај. Нашавши место на великом котуру ужади, он се изгуби у мислима из којих га прену тек осветљени Београд, чија је окренута слика треперила у црној вечерњој води. И како није могао дати себи рачуна због чега је то сада све готово, он устаде љутито и, као да својим отсечним и брзим покретима хтеде да угуши ту неразумљиву тугу, он са ватром поче да говори, да се смеје и да зачикује.

Лађа међутим беше пристала; излет је био завршен.

МЕ

Чекајући ред да се опрости са Радмилом, он помисли да би јој можда требао што рећи. Али када се нађе пред њом, у оној општој граји опраштања, он само журно дотаче осушеним и врелим уснама њену хладну руку. Она баци на њ брз и као бојажљив поглед, али он ништа не примети, толико беше обузет идејом да што пре сврши са тим празним церемонијама и да се што пре нађе са самим собом. Колико је међутим зажалио журбу, само неколико часака касније, када се окренуо и видео како тоне у мрак мала црвена аутомобилска светиљка, око које је виорио бензински дим! Он се наљути. Затим: добро, шта се ово догађа са мном» Имам ли ја још увек мозга или сам га потпуно изгубио Један дубок глас из њега самог му одговори, као ехо: изгубио ... Он се врати кући и затвори у собу, не рекавши никоме ни речи. Време за оперу се полако ближило и Вера, узевши јутрошњи Србин позив озбиљно, већ готова, нестрпљиво се окретала по кући. Професорка предложи:

— Куцни му на врата.

— Љут је, — примети Вера бојажљиво.