Dva carstva : roman

ДВА ЦАРСТВА 35

— Ако... покушај.

Дрхтећи, Вера се приближи братовљевим вратима, и тек пошто ослушну, она покуца. Из собе се није чуо никакав шум. Она закуца јаче. Најзад се зачу мрзовољан и промукао глас:

— Ко јег Шта ћете

— То сам ја... Вера. Јеси ли готов»

— Зашто готове — запита глас још мрзовољније. — Па... ти си ми рекао јутрос... — Вера је била готова да заплаче, — за оперу.

У соби се чуо шум као када се столица одгурне, затим кораци до врата (под је крцкао под тежином); али се врата не отворише. Глас је сада био љут:

— Остави ме једном на миру са том твојом опером! Пусти ме да одахнем! — кораци се опет зачуше (сада су се удаљавали од врата), канабе зашкрипа под телом које се бацило на њ; и поново завлада тишина.

Вера остаде непомична. Низ брижљиво и лако напудерисане обрашичће круниле су се крупне сузе и падале на њену, вечерњу“ хаљину, са толико радости и љубави пеглану и дотеривану то поподне ... Њен јад био је толико јак да није могла пустити ни једног гласа. Она само наслони чело на довратак, пуштајући да јој сузе и даље квасе лице. Вера је била још и сувише млада да би могла да буде другарица своме брату кога је обожавала, али није била ни у ком случају толико глупа да не разуме да се код њега, у последње време, нешто догађа. Било је чак нечег смешног у нежности мисли, које је Вера гајила према Срби: као да је он имао тек петнаест година, а она била његова велика сестра. И најсрећније часове провођаше Вера сањарећи о томе, како Срба од ње тражи савете за своје љубавне успехе, и како јој тихо поверава своје највеће тајне. Да Срба није срећан, Вера није сумњала. Његове ноћи, проведене ван куће, нису га враћале веселог и задовољног, већ