Dva carstva : roman

40 БРАНИСЛАВ ЋОСИЋ

много муке и труда до извесног ступња доброте или правичности. Данас је човек остављен лотпуно сам себи (црква је пропала или пропада, друштво се покварило, закони изиграни) он је постао сам свој учитељ и судија, а то је тешко, то је мучно, тај пут је, сине мој, најтежи од свих путева. И не једном, ако кренеш њим (а ти ето крећеш!) бићеш принуђен да застраниш. Можда несвесно, невољно, али ћеш застранити.

Професор рашири руке и, још увек насмешен, постоја тако неколико часака.

— МИ онда» — упита после дужег ћутања Срба.

— Треба наставити. Ако се не може наставити, треба почети од почетка.

— И то таког....

— Све док човек не дође до Велике Доброте, или Велике Правичности, или Велике Љубави.

— А то тражење може да траје... — И онда, као да хоће да добије један материалан одговор, Срба удари гласом: — ..коликог

Професор се гласно насмеја:

— Па можда цео живот...

— Шта ће ми онда све то ако то што желим постигнем онда када ми живот буде на крајуг

— Па то ти је цео живот. Тражити, и само тражити, ту ти је цео смисао.

Они поћуташе за часак. За то време професор је нешто тражио у малом Еванђељу, приневши књигу сасвим близу лица, због кратковидости. Он нађе тражено место и таман хтеде да га прочита, када га Срба прекиде: Е

— То што си ми рекао сада, — Срба беше устао и стајаше ослоњен о врата целом ширином леђа, — има у виду Велику Доброту, како ти кажеш, крај свега, коначни циљ. По мени, то је метафизика. То се мене ништа не тиче! Не, — прекиде се он, — ти ме нећеш разумети. Свеједно! Ја бих, видиш, хтео да се осећам чист, без замерке, светао, невин.