Dva carstva : roman

ДВА ЦАРСТВА 41

Професор положи прст на изабрани текст и подиже поглед на сина. У погледу му се читало право запрепашћење.

— Може ли човек да тако, сам у себи, осети да није више прљав, подао, покваренг Ја не верујем у небо, у Бога, у опроштај греха. То ми уосталом и не треба. Ја бих хтео да могу ја сам себи опростити, да могу сам себе почети ценити, волети, осетити да су све ствари у прошлости ништавне и опроштене (од мене самог и од оних којима сам на жао учинио, јер шта ми вреди да ми неко други опрости, на пример и сам Бог, ако они што сам их увредио носе још увек ту увреду у срцу, ако ја сам себе презирем!) Видиш, има тако часова, када не смем да останем сам са својом савешћу. Нешто ме тешко и тужно стеже око срца. Има тако часова, када се осећам страшно подао и покварен, и онда не могу да погледам у очи некога кога бих волео да могу гледати отворено, јасно, право. То траје можда само секунд, али се баш тај секунд највише и рачуна. Пре три "дана ме је срело једно мало циганче и затражило да му што уделим. Имао сам у џепу један лажан динар, који никако нисам могао да протурим, и дао му га. Док сам му давао, циганче ме је гледало једним веселим и невиним погледом, толико "невиним да сам морао да оборим очи. Уосталом, — настави Срба после мале паузе, — то није било толико рђаво, јер динар је динар, а и ја сам га добио као динар негде, али ипак, сада ми је страшно неугодно када сретнем на улици циганчиће што просе. Увек морам да окренем главу, као да ме је страх да не чујем: ено, онај даје лажне динаре... И што је најгоре, ништа не помаже што сада дајем само прави новац.

Срба се задржа само толико колико му је требало да помисли: како ме пажљиво слуша, како не верује својим ушима! Уосталом, ни Срба сам није веровао својима, толико то што у том часу говораше беше ново и неочекивано и за њега са-