Dva carstva : roman

46 БРАНИСЛАВ ЋОСИЋ

нутку, приметивши на целој кући осветљен само један прозор, његов прозор, она примети да 10] је у ствари само он недостајао И у истом часу у њој блесну једна луда нада, очајна, страсна, могућа само код једне невине и нежне душе, каква је била њена, она и не сачека да се аутомобил сасвим заустави, већ искочи на плочник, гоњена жељом да га што пре види, чује, дотакне, престрављена од понора који јој се беше указао тога вечера у њеној крви, у њеном телу, надајући се да ће је он „ипак“ моћи спасти, заштитити, одбранити од ње саме. Имала је још толико времена да отпусти шофера, јер, понесена том жељом да буде брањена, мажена, заштићавана, она беше у магновењу одлучила да не иде то вече у оперу. Узбуђена, журећи се, пролазећи редом кроз одаје да би дошла до његовог кабинета, Радмила размишљаше:

— Како сам била себична! Макар и у мисли. Оставити га цело поподне, а увече хтети у оперу.

Била је већ пред вратима кабинета, када је једна неодољива снага задржа на месту, затим окрену и против њене воље према другом куту малог салона. Соба је била осветљена једном једином сијалицом која је горела у средини лустера. Са зида, у њу је гледао портрет њеног деде — Хаџије. То би брзо. Њој се учини да ће пасти. Слика је представљала човека мрког лика, без браде, у чизмама преко колена, са завијутком хартије у једној жилавој и снажној руци; друга му је била заденута за црвене тканице које су се указивале под европским капутом. Испод астраханске шубаре севале су крупне црне очи, подсмешљиве и одлучне. Усне су му биле једва мало осмехнуте, и тај, више наслућени него виђени осмех, блажио је мало охолост и самопоуздање које је избијало из целог става, из целог лица. Та слика беше из оног доба када Хаџија не беше још постао Хаџија (што се могло видети по одсуству бројаница на слици, од којих се касније већ са седом брадом, није никад раздвајао). Слика показиваше Хаџи-