Dva carstva : roman

ДВА ЦАРСТВА 47

ду у пуној снази, у тренутку његове највеће моћи, у тренутку када је господарио трговином свиња и говеда на целој дужини Дунава од Пеште до Браиле. Јест, то је његов, Хаџијин поглед нашла то поподне, то је његов глас чула, тај звучни и пуни баритон који као да још звони у њеним ушима иако је то било давно када је, као мало дете, обавијала своје мршаве руке око снажног дединог врата и питала (после његових дугих и за њу пуних мистерија путовања Дунавом, његовим тромим лађама — он је већ био сав бео и одевен сасвим по европски): — Шта си ми донео2 — Јест, то поподне, она беше срела једну далеку успомену из њеног детињства, најдражу успомену своју, највећу своју детињску љубав, Хаџију, са џеповима у којима је налазила брошеве и прстенчиће, сухо грожђе и алву из Смирне у плеханим кутијама: јер Срба носаше са собом нешто из Хаџијиног стаса, покрета, смеха, нешто од оног тешког и здравог хумора својственог нашим старим људима. Радмила је требала да се сећа свога деде као старог човека, брижног и замишљеног (његове лађе беху потиснуте парним бродовима, његов најстарији син беше лак, расипник и бадаваџија). Међутим, како Хаџија умре када је њој било свега четири или пет година, то у њеној успомени магловит лик њеног деде би потиснут овим другим ликом, сачуваним на тој невешто рађеној слици, где је Хаџија млад, крепак, пркосан. Шта је волела она на том младом човеку, кога у ствари никад није познлвала таквог, у тим жутим и лепим чизмама што прелазе преко коленар Можда је ту било сродство карактера, то

чудно сродство које чини да ми преци, — које смо једва некада, као малишани, уочили нашим очима још ненавикнутим да гледају свет, — по-

неки пут одреде читав ток живота, да нам пробуде склоности, открију жеље, преци који понеки пут унесу у наш сиви живот ону чајпотребнију количину храбрости, поезије или одлучности, без које би нам се живот сломио под свакидашњим и бед-