Dva carstva : roman

66 БРАНИМИР ЋОСИЋ

. ХИ

Да ли је то био прећутан споразум, или страх (а ја мислим да је бар до те прве свађе код Карамарковића превлађивао страх и поред оне његове жеље да „расветли ствар") тек они почеше да избегавају све што је могло макар и непосредно да потсети на прилике у којима се налазе. Нарочито је Радмила била пажљива. Тим пре што, по Карамарковићевој жељи, поче излазити у друштво. Споро, али са извесном неумитном сигурношћу њихови животи почеше да иду различитим путевима. У почетку несигурно са обе стране, са застајкивањима, са грижом савести. Али у колико је Карамарковић дубље упадао у послове и предузећа, у колико је Радмила постајала ревноснија у обављању својих монденских дужности, у толико је одвајање ишло лакше, тако, да се оног пута, спремајући се за излет, Радмила зачуди ухвативши себе да са великом пажњом и маром удешава своју тоалету. Све се бојим да се ово што сам досада говорио не схвати као нешто коначно; као нешто што је тако и никако друкчије; као ствар која је узела завршан облик и скаменила се. Нарочито у погледу Карамарковићевог душевног живота. А само је тако схватање немогуће. Сва остала су и могућнија и правилнија. Јер се Карамарковић мењаше са данима и месецима и то тако стално да би се могло рећи, када се човек не би бојао парадокса при овом бележењу осетљивих душевних покрета: да једино стално у Карамарковићу беше та његова несталност, та неодређеност, променљивост његовог унутрашњег живота. Замислите птичицу која је на неки начин улетела у затворену собу и сада, лупајући се о прозорска окна, покушава да се дочепа светлости и ваздуха које види испред себе: као што птица својим мозгом не поима шта је то стакло и да се кроз њега не може проћи већ се до крви лупа о његову углачану површину, тако се исто и Карамарковић устремљавао без престанка