Dva carstva : roman

ДВА ЦАРСТВА 67

на нерешљивост свога и Радмилиног проблема; и у колико је јаче главом осећао непопустљивост његову, немогућност да се дочепа светлости и сунца, у толико се јаче и бешње залетао.

(Ја осећам да стављам на искушење читаочево стрпљење, али, цео догађај о коме је реч, произилази баш из тога нарочитог Карамарковићевог душевног стања, и прећи површно преко њега значи касније не разумети ни један његов чин, ни једно његово дело. Међутим, ја верујем, да ће за мало досаде у почетку, читалац добити накнаду касније. Све у животу има своју поступност па и ово казивање.)

Уморан од тражења излаза (баш као и она птица која би споменута) Карамарковић се смириваше на часак. Па шта, — мислио је у тим тренуцима, — било је толико платонских љубави у свету! А ако Радмила, што не би било чудо за њене године... Ту Карамарковић прекидаше мисао. И онда, дигнувши поглед са цртежа који је скицирао, нагло, у наступу једног великодушног пожртвовања: била би у праву... а ја, ја бих био најгори себичњак, најподлија душа, када бих јој бранио да има свој живот. Оно што сам ј0] ја дао (и оно што бих јој сад могао дати!) и сувише је мало да бих у накнаду могао тражити цео њен живот, од сада, па за увек! Наравно, све је то још увек био рачун без крчмара, јер све је он то размишљао и закључивао, немајући никако појма шта Радмила у ствари мисли о свему томе. Сем тога (а ја мислим да то скоро није потребно ни напомињати) Карамарковићево прегарање трајаше само толико док је о томе размишљао далеко од Радмиле и да то прегарање ишчезаваше у истом оном часу када би видео њену руку или чуо њен глас. Чак и када је понеки пут одлазио и толико далеко да мисли, гледајући Радмилу где сва мека и заобљена, осветљена по затиљку стоном лампом, везе крај њега: ја ћу те пустити птичице, ја ћу ти сам, лично, отворити кавез, — то је било само зато што је дубоко

Бе