Dva carstva : roman

68 БРАНИМИР ЋОСИЋ

у себи веровао да га Радмила воли и да према томе неће примити његову великодушност. Веровао 15 иако то у себи није признавао да би га тај поступак чак и уздигао у Радмилиној љубави и можда баш због тога премирао решавајући се да одједном рекне: Радмила, ти си слободна. Али оно, што такође није признавао пред собом, а што га је кочило и од самога погледа на Радмилину младост и бацало у најогорченији бес, беше сумња да га Радмила већ више не воли и да онда, све то што је спремао, на шта је мислио, не само да је могло бити бесциљно, него чак и понижавајуће.

Више него сви ови разлози уз Радмилу га је везивала једна чисто физичка симпатија. Мисао, да би још неко, сем њега, једнога дана могао прелазити руком, док она спава, преко њезиних откривених рамена, била му је толико неподношљива, толико болна, толико мучитељска, да би осетио, ако би се сетио те могућности, најпотпунији телесни бол, праћен узбуном читавог његовог бића.

Нарочито би му падала тешко јутарња буђења. Дизао би се у своме кревету и ослушкивао. (Још су увек спавали у истој соби, кревет до кревета). Кроз спуштене завесе је пролазила једна притајена рујава светлост и свима стварима давала извесну нереалност и мекоту. Скоро увек се дешавало да се Карамарковић будио пре Радмиле и тада, видевши у топлоти и нереду јутарњег кревета њену раскуштрану главу и једну голу мишицу изнад покривача, он би се, треперећи од неке неодређене слутње (као да ће приметити да она више не дише) нагињао пажљиво над њена полуотворена уста и ослушкивао дуго и пажљиво њено одмерено и лагано дисање. Тада би га почела испуњавати страва од помисли, да већ сутра може немати тога благог задовољства, тог малог топлог детета на домаку руке, те среће која долази само од осећања да има нешто лепо, његово, живо поред себе, да већ сутра тај кревет, угнут под те-