Dva carstva : roman

ДВА ЦАРСТВА 11

ХМ

У доба када је требало да се седне за вечеру, Срба изађе у варош, у нади да ће било у кафани, било на улици, међу пријатељима, смирити мало своју неодлучност. Јер треба рећи да се цела узбуна, цело растрзање, свело на једно једино и стварно питање: треба ли ићи у позориште или нег треба ли је срести још једном или нег Више није питао себе ни о овоме ни о ономе, ни о томе „шта му се дешава", ни о томе „шта хоће", ни зашто је „све свршено". Једно једино, и то кратко и јасно: треба ли ићиг

У „Москви"' затече своје обично друштво, Цокића, Вујовића, малог Пешића. Али га музика, слушана кроз кафанску грају, затим неумесне примедбе пријатеља, њихове шале, све један те исти круг разговора, још више раздражи и он изађе на улицу, мрачнији него пре тога. Неодлучност му најзад досади. Он рече у себи: ако између првих десет пролазника буде било више жена него људи, идем. Он изброја, у тај већ одмакли час, између _ Москве" и „Балкана седам људи и три жене. Њега то као увреди: ако хоћу да идем, ићићу и против воље тих жена. Он застаде: идем лиг Наравно. После те одлуке он се осети лакше. Кад стиже у позориште други чин беше већ почео те сво време до међучина проведе шетајући се ходником. Кроз затворена врата долазили су таласи музике и гласови певача као замагљени, као са другог све та. Али њему је било свеједно. Он није чуо ни овако ни онако ништа; једва да је пратио очима црвену пругу која је ивичила простирку по којој је газио. Он сачува ту равнодушност за спољне ствари чак и у тренутку када се из сале зачу пљесак. Он сачека да разводник отвори врата и онда и сам уђе у дворану. Топла и влажна запара, помешана са разним мирисима, лебдела је над свим тим светом који се дизао са својих места. Притеран у крај