Dva carstva : roman

72 БРАНИМИР ЋОСИЋ

гомилом која се гурала излазу, Срба поче погледом тражити Радмилу. У први мах он би уверен да је не налази због нереда у коме се налазила сала. У том га је уверењу подржавала и чињеница што међу свим тим лепим дамама у фотељама и по ложама он не виде ни г-це Јовановић, нити иког из њеног друштва, са којима је Радмила требала доћи. Више ложа беху празне. У једној од тих, Срби се учини да познаде Радмилин крзнени капут, пребачен преко једне столице.

Он се поче гурати кроз свет ходником, прође фоаје, изађе на терасу на којој су господа пушила гледајући слабо осветљен Кнежев Споменик, сиђе у бифе и најзад, он на степеницама наиђе на г-цу Јовановић у друштву једног младог гардиског официра и Јелене Б. Г-ца Јовановић је била једна од оних тако честих београдских госпођица које похађају све премијере; сва гостовања, све изложбе, конференције и чајанке, које знају о свему да говоре, које су виделе света, али које су поред свих тих лепих особина остале мале гушчице и велике кокете. И збиља, човек који жели да проведе једно безбрижно поподне, говорећи о свему и ничему, не правећи никакав мождани напор, може лудо да се забавља у разговору са љупком г-цом Јовановић. Јер она је толико весела и лагана духа да је немогуће у њеном присуству не помислити како је ипак лепо овако устројство света; и да ће човек, који се њом буде оженио, бити најсрећнији муж. ако сем равнодушности и неосетљивости буде имао још и петнаест или двадесет хиљада ренте месечно. А такве мисли забављају, нарочито што знате да је флерт код ње скоро дужност, а затим, да овај београдски флерт нема ничега са оним невиним забављањем у Енглеској.

— Ах, рапуте! — узвикну г-ца Јовановић приметивши Србу; р је изговорила по париском начину, меко, рско. — Зар тек садаг Што сте тако невеселиг Да није томе крива моја рођакаг Јадна жена! Она тако ретко излази. А и кад изађе, нико