Džuboks magazin

PESNIK DONOVAN I NJEGOVE "BAJKE"

CAROBNJAK On sam iskri U satenu i somotu Vi gledate na njegov sjaj očima kojima nikacl pre niste gledali Kažem ram njegovo ime je ljubav... ljubav... ljubav...

U originalnoj zbirti pod naslovom „Bailee”, pesnik i pevač Donovan ispisao je reči koje za njega imaju veoma veliko lično značenje. U podnaslovu ove zbirke „Pesme za sunčane ljude”, ovaj pesnik i muzičar kazao je nešto od sopstvene osunčane prirode. Većina pevaoa nikad ne daje ništa originalno; pesničke reči Donovana kazuju nešto što on sam nosi u svom sreu. Svoju poeziju Donovan iskazuje ljupko, nežno i nezaboravno. „Sloboda je reč koju retko upotrebljavam a da ne mislim a da ne mislim na vreme, na vreme kad sam bio voljen.” („BOJE”) Za Donovana sloboda znači sve na ovom svetu. A nema slobode kao što je ona emocionalna sloboda koja potiče iz osećanja da čovek voli i da je voljen. Donovan zna šta znači biti zaljubljen. Nebo je onda plavlje, žito zelenije, a sunce struji kroz prozor jutra i natapa kosu njegove dragane bojama zlata. Nema sivih oblaka kad je čovek zaljubljen. „Stajali smo u vetrovitom gradu, ciganski momak i ja.” (Pokušaj zbog sunca)

Ko može da izbroji koliko su vetrovitih gradova prošli zajedno Donovan i njegov prijatelj Ciganin Dejv, koliko puta prokrstarili? Imali su petnaest godina a već su se krišom muvali po ruševinama, plažama i starim, napuštenim kućama. To je život, kaže Don, koji od čoveka „pravi ili velikog tvrdokornog buntovnika ili tihog pacifistu”. Jedina stvar koju je Don stvarno naučio prilikom ovih potucanja je vrednost pravog prijateljstva. „Napuštena zdanja bila su naše utočište, i kad god je mislio da sam zaspao pokrivao je moja ramena svojim tankim kaputićem i drhtao pored mene na nekom smetištu. 1 ko danas sme da kaže da nismo valjano znali da živimo.” Kada se Don na kraju krajeva smirio, izabrao je London, grad koji u nekom vrelom danu pritisne prava letargij-a. U svojoj pesmi „O sunčanoj ulici”, koja se nalazi odmah tu, u centru, proteže se neka tuga gradske ulice koja zatvara ljude... Sye ljude, pametne i glupe ... u vrelu, prašnjavu tešku atmosferu jednog sunčanog dana.

Ljudi u kućama: „Slušaju zvuke Mingusa, meke, fantastične. „Moj, moj”, uzdišu oni.” To je jedini svež zvuk u pozadini vrelog dania. Carli Mingus je modemi džezista koga Donovan najviše obožava, i koga je jednom prilikom slušao u Grinvič Vilidžu u Njujorku. „Noć se privlači u svom purpurnom ogrtaču od somota i leti prema nebu, a galebovi su se prevrtali, i tkali žersejski četvrtak.” („Žersejski četvrtak”) Donovan je dete prirode. On nikad ne može da odoli moru. Bio je na putu kad je putujuće pozorište prikazivalo „Žersej”. Bio je to četvrtak, najdraži Donov dan. Tražili su ga u pozorištu, ali uzaludno. U to vreme on je sedeo na obali i gledao more, izgubljen u svojim mislima. Bio je to za Donovana čudan dan. Njegova ljubav za more potiče još iz njegovog ranog detinjstva u Glazgovu, kada je jedan nezaboravan dan proveo izvan grada na ajeršajerskoj obali. On bi sedeo na njoj pored mora, okupan suncem, i pos-