Ekonomist

396

Било да посматрамо социалне, било привредне потребе нашег сељаштва, било националне потребе нових крајева, јасно је да садашње законске одредбе о максимуму великих поседа нису добре. пе |

Оне спречавају стварање ситног сељачког поседа и законско осигурање минимума, преко потребног за стварање ситног сељачког поседа, као што је случај у Војводини, Славонији и Хрватском Загорју.

Садашњи максимуми не задовољавају потребе унутрашње колонизације наших крајева. Исто тако и потребе средњег сељачког поседа остале су неподмирене нашом аграрном реформом. и

Зато долазимо до закључка, да је у будућем аграрном закону потребно учинити ове измене и озаконити ове одредбе:

1) да се разне класе максимума укину или бар смање;

2) да се укину уопште већи максимуми од 300 и 200 хектара обрадивог земљиште;

3) да се осигура минимум земљишта, потребног за стварање ситног сељачког поседа; овај не мора бити обвезан за све интересенте; али за граничне крајеве је преко потребан.

4) да се осигура учешће у аграрној реформи и средњем сељачком поседу осигурањем првенственог откупа неподељеног максимума, који мора остати под забраном отуђења.

Само тако, ако створимо чврст ситни сељачки посед и дамо маха средњем сељачком поседу, неће се осетити у привреди штета од деобе великих поседа. А уједно та два елемента учврстиће наше анационалне крајеве националним. А то, ће несумњиво бити од користи за нашу државу.

Ш. 0 Аграрној Банци.

Наша аграрна реформа пошла је одмах у почетку свог живота бирократским путем — бар у погледу извођења деобе великих поседа у новим крајевима. На основу „Претходних Одредаба за припрему аграрне реформе“ од 20. фебраура 1919. године започет је посао око деобе великих поседа. Али деоба није вршена, као што треба, да створи сталне и сталожне привредне односе између оних, који добијају земљу и