Ekonomist

59

по своме нахођењу одређује цену робе. То би давало маха злоупотребама, јер би било лако покрити губитке или повећавати добит форсирањем пијачних цена инвентарисане робе. Ни берзански куре није увек сигуран ослонац за одређивање цене робе, јер он резултује од понуде и тражње једног берзанског састанка п ако би једно предувеће покушало да ликвидира свој сток робе, велико је питање да ли би успело да том повећаном понудом не поремети равнотежу и не обори цену.

Друга рђава страна би била та, што би се таквим начином билансирања појављивала у билансу добит која би потицала. од разлике између цене коштања и цене по којој је роба унета у биланс. Таква добит била би не само нереализована већ и врло проблематична добит. Узмимо пример да једно акционарско друштво уложи свој резервни фонд у хартије од вредности (као што то закон п налаже) — рецимо у обвезнице 2:/,% ратне штете. [о закону приход од резервног фонда иде на његово ојачање. Према томе резервни фонд тога друштва би се мењао из године у годину на више и на ниже према курсу тога папира. Осцилације пак резервног фонда могле би се тумачити непо- · вољно од стране необавештене публике по друштво. Ако бл ти панпири припадали групи »слободних папира« т. ј. оних који нису дотирани резервном фонду, онда би разлика између куповне цене и курса последњег дана пословне године се књижила, ако је курс већи од куповне цене, као добит, која би чак могла бити и подељена акционарима у облику дивиденде, и ако друштво на њима није ни паре још зарадило.

Што наш вакон о акционарским друштвима садржи такву одредбу, томе се не треба чудити, јер он не оскудева у лошим одредбама, и по опште усвојеном мишљењу то је један од наших најгоре израђених закона. Трговачки закон који важи за Војводину и Хрватску прописује да се: папири течај имајући могу уврстити у биланс највише до течаја што су га имали последњи дан пословне године.

Одговарајућа одредба Трговачког Закона за Босну и Херцеговину још је боље и јасније стилизована. По њој се папири, који се котпрају на берзи, уносе у биланс »по правилу« по оном течају који је био последњег дана пословне године, али ни у ком случају не већим износом од оног по коме су купљени. Ова два закона, дакле не натерују друштва, да састављају билане са фиктивном добити, као што то чини закон од 1896.