Ekonomist

715

по јавном мњењу од других лица или још нека већа, а на име да она испуни све захтеве које захтева наука у једном послу. За државу добро организовану и која претендује да је културна, могли бисмо усвојити овај захтев. Али ни за њу не би можда ваљало држати се одвећ строго овог захтева него се обазирати на евентуелне практичне тешкоће, које могу бити велике.

Ова нормалност, која се тражи овде, тражи се у погледу одговорности државе, т. ј. да би држава одговарала. Ту се пита да ли је држава, јавна администрација, у своме раду испунила потребне услове. Али није реч о нормалности која се тражи од органа при раду, јер та нормалност има друге критериуме, васнованена начелу кривице (субјективне). Ове две нормалности се могу и поклопити, али не морају. Нарочито, као што ћемо одмах чути, могуће је да се орган ослободи за извесне кривице, али да држава за њих ипак одговара (В. т. 5 овог одељка).

А. Према чл. 18 Устава ми мислимо да је немогуће да се законом уводи синдикална одговорност ма које врсте чиновника, као на пр. судија који би се пре свега имали да узму у обаир. По чл. 18. у опште у свима случајевима, за све врсте чиновника, држава одговара, а држави чиновник. Други смисао овај члан и не може да има нипошто. Такав смисао би био да се чланом 18 само гарантује да ће држава одговарати на место чиновника, ако овај не би могао да по своме имовном стању врати дуговану накнаду штетеили да је појединцу дато поред правадатужи чиновника такође и право да тужи државу. Али чл. 18. не може имати такав смисао (т. ј. један или други), јер у њему се сасвим одређено каже да ће држава одговарати појединцу, а држави чиновник. У осталом, цео члан има смисла само кад има такво значење, пошто се иначе подразумева и у Уставу се каже да ће сам чиновник одговарати. Али у ствари друго тумачење би значило то, да од воље појединца зависи хоће ли појединац тужити чиновника или државу. Међутим то је искључено, јер чл. !8 сасвим одређено прописује да има тужити државу.

На основу тога можемо закључити да је ЗупаКавсеве|х неуставан, у колико допушта појединцу да може тужити директно самог судију и да у толико, према чл. 142 Устава којим се укидају неуставни закони, не може да важи у Словенији и Далмацији У толико пре што оваквим решењем извесне те-

1 Наше мишљење кад се има сматрати да су укинути неуставни закони, имали смо прилике више пута да изразимо. “