Ekonomist

719

судбина аката иначе била. Права тешкоћа би била у томе, што редовни судови имају да утврђују незаконитост тих аката. Али у једној земљи, где начело поделе власти није изведено строго и где нема традиција утврђених да би се оно сматрало као нека врста обичајног права, зашто се не би ишло ва принципом легалности, као ва главним и примарним циљем права»

Ми не верујемо да би судови пошли за овим решењем ; али ми сматрамо за дужност да обратимо пажњу да оно изгледа могуће и да има озбиљних аргумената за себе. Исто то би имало да важи и за »акта владе« кад спацају у компетенцију административних органа. — Овакво решење у погледу административних аката одн. аката владе није противречно са горњим решењем које смо дали о неуставним законима. Јер, ту кад је реч о неуставним законима, ту се одговорност државе, дакле накнада штете, појављује као једна већа санкција од непримењавања (закона) у конкретном случају или је свакако равна њему. Овде пак на сваки начин је дистанца између једне и друге санкције, поништења акта у целости и накнаде штете така да је накнада штете једна мања санкција, и да се, према томе, може у недостатку прве употребити она у интересу заштите индивидуалних права. Колико то практично значи, види се по томе, што се на пр. у француском праву осећа тенденција да се свуда где је могуће, па и у случају аката владе, осигура бар накнада штете. Овакво решење има за себе п тај логички аргумент, да је у овом другом случају реч о административним актима (у материалном смислу) а не о норми, закону у материалном смислу.

7. Одговорност државе ве јавља при оним актима, који су проузроковали оштећење. Проф. Оршу је назвао те акте актима извршења п конструисао једну теорију, по којој су акт одлуке и акт извршења увек одвојени. Овакво одвајање није тачно, јер један исти акт може бити акт одлуке и акт извршења, тако да се оштета и одговорност вевују за сам акт одлуке, као на пр.

1 Вредно је овде чути какву је критику ставио италијански писац Ранелети против тога да би се одговарало ва законе или акта владе. [В. Га епатап оје деја Бејас а nella pubblica amministrazione, Napoli 1923. - По реферату у Hivista di diritto pubblico, Aprilo 1924]. Његов аргумент се састоји у томе да »је немогуће да се за акта за која је законодавац изрично порекао ма какав спор пред административним судовима, може допустити прећутно спор пред обичним судом«. У колико то може бити тачно, можемо лако закључити према горе изложеном.