Ekonomist

404

дита и задругарства, да изгледа врло депласирано, кад неки почетници у нашој дневној штампи, као сарадници за привредна питања, не нађоше никог другог да питају — поводом десетогодишњице нашег уједињења — него баш самог T. Протића, да он говора о стању у нашој пољопривреди! Као такав г. Протић је водио: реч и на конгресу и говорио о задругарству. За њега се, дакле, не може рећи да је ihe right man in the right рјасе. А то је за саму ствар нашег задругарства врло штетно, јер оно ваљда не намерава да се наслања на званичне кругове и да тражи на тај начин ближи додир са државном касом!

У том погледу, сматрамо да нова управа није направила прогрес, у упоређењу са ранијим конгресима.

Учешће задругара на конгресу било је обилно, те се са тог гледишта не може рећи, да нова управа стоји горе него стара. Добро је учињено, што се на конгресу говорило само о једном питању које у овом тренутку највише интересује Задругаре, а то је одужење земљорадника. Референт о томе био је г. Воја Ђорђевић. Он јеу главном изнео какав је кредит Земљораднику потребан, и ко му тај кредит може пружити, |

Дирекцију за пољопривредни кредит подвргао је оштрој критици и задруге, које се оснивају по закону о пољопривредном кредиту од 1925. Аутор тога Закона г. д-р. В. Стојковић, дао је у издању „Економиста“, једну исцрпну студију о пољопривредном кредиту у Француској пошто је ова организација служила за углед при изради тога Закона. Међутим, г, Ђорћевић вели ово:

„Борци за пројект закона о пољопривредном кредиту у јавности и У скупштини изнели су једну неистину, да је тај закон у ствари копија француског закона о пољопривредном кредиту који је на пракси показао успеха. Ни по чем, ни по средини у којој дела, ни по начину како се организује, ни по своме развићу овај закон нема везе са законом о пољопривредном кредиту који је донет у Француској. То је гадна лаж и клевета за француски закон.

Пракса примене закона код нас показује да се задруге оснивају чисто партизански, Полицијске власти стварале су задруге“.

Г. Ђорђевић је мишљења да је Закон још више погоршан правилником, који је прописао Министар Пољопривреде и правилима, која су издана од стране Дирекције за пољопривредни кредит.

Закон 0 пољопривредном кредиту носи у себи све мане једног политичког закона, коме није био циљ искрена организација пољопривредног кредита већ стварање политичке зависности земљорадника.

За тим прелази на анализу самог Закона:

На пример: Чл. !. предвиђа да пољопривредним кредитом рукује самостална дирекција за пољопривредни кредит, што је потврђено и чл, 24 и 25. Та самосталност изиграна