El Emel

Drama

Taufik al Hakim: PIGMALION

II CIN. ŠUMA JE OBAVIJENA BLEDOM SVETLOŠČU VEČERNJIH SATI. PIGMALION SEDI U SOBI SVOJE KUĆE ĆUTEJIV I TUŽAN, NE OBRACAJUĆI PAŽNJU NA GRUPU OD DEVET IGRAČICA KOJE SE, DOLAZEĆI IZ DUBINE šUME, PRIBLIŽAVAJU PROZORU U LAGANOJ I TIHOJ IGRI. . .

Hör: (tiho kraj prozora) Tužni Pigmalion!. . . Pigmalion: (niti se pokreće niti govori) Hör: Nesrećni Pigmalion!. . . Reci nam kada je pobegla?!. . . Pigmalion: (diže glavu uzviknuvši!) Odlazite od mene!. . . Hör: Mi ti želimo samo dobro, jer si ti ljiubav. . . Pa tražićemo ti je!. . . Pigmalion: Ne želirn da je iko traži!. .. Hör: Ne kuni je i ne mrzi je, Pigmalione!. . . Pigmalion: (za sebe) O, kad bih samo mogao! . . . Hör: Seti se trenutaka koje si provodio na ovoj travi, posmatrajući nebo, zaogmut njigovim tamnim baršunastim plaštom, pod okriljem tihe usnule noći, po čijim grudima su bile razasute njegove dragocenosti i biseri, kao da si se trudio da strgneš nešto od njega, a mi smo plesale blizu tebe. Kadkad smo te okružavale a da nas ti nisi primećivao. . . Tada si razmišljao o tome kako da je napraviš. . . Pigmalion: (sa strane) Ah, avaj. . . Vrata lako škripnuše a zatim se otvorise i pojavi se Jasmina. . . Jasmina: Pigmalione!. . . Donosim ti jednu vest. . . Saopštiću ti je nasamo!. . . Hör: Odlazimo da igramo daleko. .. Hör se udaljava u sporoj i lenjoj igri, dok sasvim ne izčezne. . . Jasmina se približava Pigmalionu. . . Jasmina: Saznala sam za njeno prebivalište. . . Njihohovo prebivalište. . . pobegla je sa njim. . . Zar ne znaš? Pigmalion: (ne pokrećući se) Kako sam mogao to da ne znam?!. . . Jasmina: Trebalo je ovo da izbegnem. . . Pigmalion: (dižući glavu, pogleda je) A zašto se ti interesujes za njega? Jasmina: Narcis je samo moj, kao što je i ona tvoja!... Pigmalion: Ona sada nije moja!. . . Jasmina: Ne govori tako Pigmalione. . . Hajde samnom!. . . Pigmalion: Kuda?. . . Jasmina: Njima!. .. Pigmalion: Šta ćemo da radimo sa njima?. . .

Jasmina: Ne uznemiravaj se Pigmalione. . . Oni nisu daleko. Znaš li ono jezerce u kiparisovoj šumi?. . . Tamo postoji jedna koliba na obali vode. . . (sebi) Ah, zaista bedno. . . Otišao je sa njom na mesto koje sam mu ja pckazala!. . . Pigmalion: Rekao sam ti, nemam ja više ništa sa njom! Jasmina: Ne možeš tek tako da digneš ruke od njene sudbine. Pigmalion: Njena sudbina je sada u njenim rukama. Jasmina: Divna Galateja!. . . Ta lepota koju si usadio u nju je ono najbolje što se može säkupiti iz umetnosti, mudrosti i iskustva. . . To je remekdelo, koje je stvorio tvoj genijalni stvaralaoki talenat, posle borbe danima pa i godinama. . . Ne. . . Nećeš modi... Nikako nećeš moći da živiš bez nje!. . . Pigmalion: (posle nekog vremena) Ne želim da čujem ništa o njoj, Jasmina: (posle kraćeg ćutanja) Potpu.no razumem sve šta se sada s tobom dešava. . , I pored toga, übeđena sam, da je ne mrziš i da nisi ozlojeđen!. . . Pigmalion: Kad bi se samo to moglo!. . . Jasmina: Ti je voliš. . . Pigmalion: O kako si glupa!. . . Jasmina: Ne razumem ovakvu ljubav. . . Ja sam takođe stvorila od Narcisa dnigo živo biće, ustvari od mene same. Zato ne mogu da budem bez njega. On nosi deo mene. . . Po svoj prilici dobar deo mene!. . . Pigmalion: Ali on je, čak, sav deo tebe. Jasmina: Da, Pigmalione. . . On je kao što kažeš. . . Zato ne osećam da ga mrzim i da sam ljuta na njega. Pigmalion: Pa kako i možemo da mrzimo ono što smo sami stvorili, najlepše i najbolje .käko~ smo umeliT Jasmina: Ono što me najviše čudi je odvajanje ovih stvorenja od svojih stvaralaca! Pigmalion: Čemu čuđenje?. . . Da li je ikada nešto što je stvoreno došlo do stepena da shvati svog stvaraoca?. . . Jasmina: Uzalud sam pokušavala da proniknem u neprobojno Narcisovo srce. Pigmalion: Ja nisam pokušavao jer sam shvatio da ona nikako ne bi razumela šta joj govorim. Uvek sam joj govorio ono što je mogla da shvati.

23