Evropa i Balkan : diplomatska istorija balkanskih hrišćanskih država u XVIII i XIX veku. Knj. 2, Evropa i Crna Gora. Sv. 1, Crna Gora između Turske, Rusije i Mletaka u XVIII veku

ОД ПОСЛЕДЊЕГ ЦРНОЈЕВИЋА ДО ВЛАДИКЕ ДАНИЛА 29

Отову часопису „Зјоувк Мапбпу“, ев. У1(1892.) каже:

„Обично се тврди да је одмах по паду Црнојевића навтуп пило световно господетво митрополита (владика) цетињеких; али, по сувременим листинама, та светска влада ОН настала је тек два века доцније. Мел бегпла ћога ђуја ујсе тепе рад угтећашти рапафујт кигескут. Мегороба себизку Њу! јеп (еамо) угећпозе аасћоута (пе! грипаје“).' |

И у такоме стању изабрао је црногорски збор 1697. године себи за владику Мика Шћепчевића из Његуша,

младића од 16 годива, кога је 1700. године рукоположио за владику српеки патријарх Арсеније Чарнојевић, тада у Сечују у Угарској.

Младић коме још нема ни пуних двадесет година, посвећује се за владику, и то мора да се посвећује у туђој земљи!

Младић кога су српске гусле васпитале бесмртним песмама о некадашњој елави и величини српеке државе, иде у туђину да прими владичанску митру и архипаетиреку штаку из руку последње сенке те некадашње српске државе, од патријарха српекога који је са стотинама хиљада ерпекога народа побегао из отаџбине у туђину само да гб живот спасе!..

Можемо лако замислити како је било у души Ника Петровића-Шћепчевића док су му бегунци архијереји некадашње Душанове Патријаршије огртали владичански омофор певајући му „достоин“ и „Феос“, и када му је патријарх-емигрант метнуо на главу владичанску митру и од њега направио црногореког владику Данила...

С тим горким и очајним осећањем вратио се владика Данило из Угарске у Нрну Гору, и први му је владичански посао био да мири закрвљену браћу, која су се међусобно клала као жути мрави, За једну украдену овцу убијао је човек човека, брат брата, Србин Србина. Крвна освета била је тада једини, али крвави закон у Црној Гори. За ону једну главу којом се наплатила једна отета или украдена овца, секла су братства убијенога по неколико глава из породице убиочеве, а за сваку ову главу узимана је слична крвна

= Цитат Руварчев, „Молепесампа“, стр. 59.