Evropa i Balkan : diplomatska istorija balkanskih hrišćanskih država u XVIII i XIX veku. Knj. 2, Evropa i Crna Gora. Sv. 1, Crna Gora između Turske, Rusije i Mletaka u XVIII veku

28 од ПОСЛЕДЊЕГ ЦРНОЈЕВИЋА ДО ВЛАДИКЕ ДАНИЛА

бити поуздан. Јер кад на једној страни оволики податци тврде да је Црна Гора била део скадарског санџаката; да ву Црногорци примали Фермане с Порте, по њима се управљали и њима своја права бранили: да су харач плаћали и Турцима помагали у опсегу скадарског санџаката; да су прибегавали правосуђу турском и у својој средини имали представнике турске вере и правосуђа; и кад на другој страни и двојица владика црногорских признају да су рногорци плаћали харач Турцима, Факат, да је Црна Гора у току ХУГи ХУП етолећа била подчињена Турцима, не може више бити су мњив, нити у начелу дискутован. Тај је Факат довољно јасан, и даљем истраживању и проучавању остаје само да ближе одреди карактер те подчињености, и да објасни које су то прилике учиниле, да се у Брној Гори до идеје о стварању државе дође пре него у другим српским крајевима. — Мени се чини да се има нарочита пажња обратити владици Данилу, владици Василију и Шћепану Малом, чији је рад највише допринео да се оствари мисао о заједници племена црногореких, мисао, која је прво јаче истакнута у доба морејеког рата, када се и опажа заједничка акција код њих према Турцима с Орје а према млетачкој републици у преговорима.“

=

И тако, од како је нестало династије Прнојевића, па кроз две стотине година, кров цео ХУГи ХУП век, Црна Гора била је под турском влашћу. Наследници последњег Црнојевића, једанаест владика црногорских“ беху само први духовници свога народа, који нису имали никакву политичку или судеку власт у земљи, јер је ова била у турским рукама; те зато је међу прногорским племенима владала потпуна анархија.

„Црногорске владике нису никада биле световни госто= дари Шрне Горе, него само духовне старешине.

Копагапна Јтебек у своме чланку „Сегпа Нога“ у

= Вавил (1516.), Герман (1520.), Павле (2 1530. 2), Никодим (1540. 2), Макарије (1549.), Пахомије (1590.), Рувим Г (1600.), Рувим П(1620.%, Василије (1650. 2), Висарион (1680. 2, Сава (1692.'. -