Evropa i Balkan : diplomatska istorija balkanskih hrišćanskih država u XVIII i XIX veku. Knj. 2, Evropa i Crna Gora. Sv. 1, Crna Gora između Turske, Rusije i Mletaka u XVIII veku

НРВО ИЗАСЛАНОТВО РУСИЈЕ У ЦРНУ ГОРУ 45

јих главара у главни стан великог везира. Овај им је пре евега казао (еигурно да побије њихов разлог с кога су лане одбили преговоре о миру) да је Петар Велики закључио мир с турском царевином, па зато и он њима нуди мир. Главари му повероваше (или се уплашише кад видеше оно непрегледно море турске војеке) и послаше своје гласнике у Црну Бору, да наговарају народ ла се мири с Турцима. Гласници успеше; и еве чете које је владика Данило био скупио за отпор, растурише се. Кад је А добио поуздана извешћа да је извршено што је хтео овом преваром, он је погубио свих 51 главара а а који су били у његову гланпом стану.

Пек сада од како је обезглавио Брну Гору, удари Ћуприлић е три стране на Катунску Нахију, опустошњ пети део Црне Горе, и разори тек подигнути манастир на Цетињу. Изненађени овим перФидним препадом, Прногорци покушаше да се бране; али кад им погибе и Вук Манду шић, морадоше напустити сваки отпор. Многи се еклонише на млетачко земљиште; али Млечићи издадоше Турцима њих шест стотина, махом жена и деце. Турци еву мушку децу поклаше, а од одраслих одвукоше у ропетво 2000 људи. Владика Данило једва се впасао склонивши се у пећину код Паштровића.“

Ето зашто се прво руско изасланство у Црну Гору завршује оваквим записом у летопису црногорском:

„Ва љето 1411. доће зграматами от Москве от Цара Петра—Михаило Милорадојевић ва чернују Гору ка владики Данилу и Ниор паиа. на велико зло манастирско и черногорско“.

# Владика Василије, стр. 19.—20. Андрић, стр. 88

(С. Милутиновић, стр. 64, „Српско огледало“, стр. 48:

= Милаковић, стр. 119.