Evropa i Balkan : diplomatska istorija balkanskih hrišćanskih država u XVIII i XIX veku. Knj. 2, Evropa i Crna Gora. Sv. 1, Crna Gora između Turske, Rusije i Mletaka u XVIII veku

82 МИСИЈА ВЛАДИКЕ ВАСИЛИЈА У РУСИЈИ

питање о слободним и неслободним варошима, владика. не помиње ни црногорско Цетиње, а камо ли Котор и остале градове у Приморју; ове сигурно зато не, што је претпостављао да би му чак и у Петрограду казали: „Па то су млетачки градови!“ Али ако владика нешто и не може, а поглавито нема рачуна да одговори „тачно и поуздано“ на постављена му питања, он се не устеже да тврди да ће у Црној Гори, како ју јеон обележио, бити на 40.000 војника: пи ако не само ми данае знамо, него је још и „велики полковник“ Милорадовић могао још у почетку хуШ века казати колегији спољашњих послова што је евојим очима видео, а то је: да Црна Гора —- кад напрегне све своје силе, и кад прикупи од ПШримораца и Брђана што год хоће да им прискочи у помоћ — не може више извести противу непријатеља од 10.000 бораца. Из напред поменутог записа на Орбуљи из ХУП века видели смо да их није било више ни на Цареву Лазу.

Али за све ово ниједан добар Орбин не може данас замерити владици Василију, као што му не може замерити ни за то што од свакога бедног села црногорског прави читав срез (ујезд), а од сваког сеоског старешине кнеза (књаза); јер он није отишао у Русију да јој поднесе тачне географске статистичке и историјске податке. којих онда још није ни било, него је ишао да својој отаџбини изради што већу материјалну и моралну помоћ Русије, и према томе је удешавао све што је у Русији радио и писао.

Према томе је владика удесио и своју „историју“ Црне Горе, коју је предао државном канцелару Воронцову 10. марта 1754. године, коме је њу и посветио, и у којој има свега 43 стране.

Академик „ов. Н. Томић написао је о тој историји

нарочиту расправу („Годишњица“, ХХШ), у којој износи ово мишљење:

„Погледи владике Василија при писању ове историје нису надмашавали корист ради које је Василије ишао у Русију и која га је навела на штампање овога списа (стр. 52.). За Вукана, Немањина сина, вели. да је родоначалник „Герцогов“ зетеких и црногорских. да