Evropa i vaskrs Srbije : (1804-1834) : s jednom kartom u boji

. УВОД | 5 повукли у шуме-и у планине и борили се у редовима хајдука, који су водили четничку борбу против Турака у земљи. Други су напустили домовину и иселили сеу Јадранско Приморје, под власт Млетака и тамо се борили против Турака у редовима ускока (избеглице, исељеници) или у Јужну Угарску, одакле су, такође, водили борбу против Турака, под командом својих старешина (војвода или деспота) поред наџара после њихове пропасти и поред Аустријанаца.')

Ни Срби, који су остали у домовини, нису мировали. Угледајући се на остале хришћане, који су се борили против Турака и охрабрени са стране и они су почели мислити о свом ослобођењу. Крајем ХУ! и почетком ХУШ века припремљен је био један велики устанак у српским крајевима, најпре по наговору папе а затим на подстак шпанског и аустријског двора. У њему

је главну улогу играо пећски патријарх, јован. „После закљу=

ченог савез у Млетака, Аустр А] а између Млетака, Аустрије и Пољске против Тура ке Еру, плануо је једг ана јр: ду, али је остао без 77 02 К,

резултата. Међутим, стални турски пеустеси у Угарској изазвали су устанак Срба у Србији. Године 1696 аустријске трупе ушле су у Србију и уз помоћ српскога становништва заузеле су целу земљу до Скопља. На предлог Аустрије пећски патри'арх Арсеније 111 Чарнојевић прешао је са знатним бројем српских породица из Рашке у Угарску. Тако велико појачање српског становништва у Угарској приморало је аустриску владу да уреди њихов положај.

Српско деспотство у Угарској, основано крајем ХУМ века, претрпело је јаке промене у току ХМ! века. Потомство породице Бранковића угасило се. Титула српског деспота прешла је била на жене, затим на даље рођаке породице и, напослетку,

била је укинута. о посде-догидије Урака код Беча (1683), 4 6 ~ зиме

Аустрији је била потребна помоћ свих хришћана, нарочито Срба

да би могла ослободити све своје области и пребацити Турке

преко Саве и Дунава. У том тренутку јавио се међу Србима

један уман и храбар човек, одушевљен за борбу против мусли-

мана. Он је тврдио да је потомак старих српских деспота, Бран-

ковића.2) Својим радом у корист борбе против турске тираније

стекао је велику популарност међу Србима у Угарској и Турској

и привукао на себе пажњу аустриске војске у Србији. Пошто

је, 1683 г., добио титулу барона, он је, 1688 г., постао граф и

наименован за деспота Срба у Угарској. Али, 'наскоро затим,

цар Леополд 1 нашао је да популарност новог деспота међу Ср-

бима и сувише расте и да он, у ствари, тежи ослобођењу свих сво-

јих сународника и васкрсу старе Српске Државе. Он јеу њему

видео непријатеља Аустрије и сметњу својим плановима на Бал-

= Геј ГАТ 55) Вук Бранковић, потомак последње српске династије Бранковића у Ја у олан је био за првог војводу а затим за деспота Срба у Угарској, 1411 Гг

=) Његово тврђење није било основано (И. Руварац. Одломци • грофу Бранковићу. ботрај. 1895.)