Filatelista

; 1 постофисиром и једним _ писмоношом, који ће заједно и дужности _ канцеларијског служитеља отправљати“, У другу класу долазила је пошта у Алексинцу, која је имала једног „постофисира“ и писмоношу, који је, такође, вршио

и дужност послужитеља. У трећу класу · долазила су сва остала места у којима ·

ће „постекследиције са експедиторима постављени. бити. Ту су била предвиђена и набројена 31 пошта п поштанска експедитура и; упоредо, 36 мензулана са по једним настојником и потребним бројем суруџија. Истовремено са „Устројенијем“ изашла је и „Уредба за наплаћивање токса поштански“. У њој су биле предвиђене две тарифе: А) за писма л 6) за аманете, Такса за писма „размерна је и опредељена по тежини, неузимајући у призреније растојање места, тако, да ће се од писма најмањег тј. које не прелази 3

драма (1 драм = 3,20 грама), узимати je

дан грош чаршијеки (0,10 пара љинарски), а од 3 до 4'/љ драма узимаће се 1:Љ грош. и тако даље. Шиљало се писмом „куда му драго у внутрености“. За журналде, књиге. музикалне предмете. мустре еспапа итд. »писмоносној пошти предате, ако се под прекрштеним завитком, да се видети могу. одправљају, плаћа се трећа част само оне таксе, која је за писма у тарифи под А) спроведена, но у сваком елучају најмања такса за писма“ (члан 4). Даље је било пресвођено: „писма са (стране (иностранства) донешена ' разносиће се онима. на кога гласе; за то разношење пријемници неће бити дужни ништа плаћати" (чл. 8) По тарифи 6), за амснете, плаћала се такса по вредности и тежини аманета. За пренос „лица, међутим, плаћала се такса од 2 гроша чарш. за један сат на једног коња, Ова такса плаћала се унапред, Касније, Уредбом поштанском од 27. Х. 1847. па Законом о поштама од. 25. | 1866: била је извршена нова, потпунија реорганизација поштанске службе у Србији. Закон од 1866. год. рађен је по узоDy Ha тада најновије и најнапредније лоштанске законе у Европи, Овај нови закон о поштама ступио- је на снагу. |. маја 1866. И по њему „поште, каб саобраћајно средство, служиће за'пренос писама. аманета и осталих ствари и путника (чл, 1) Установа поште искључиво је право државе, али, „никоме није забрањено ла своја писма, по своме слуги или нарочи= томе одасланику ишли по улученој прилици може куда и коме.хоће слати“ (чл. 9). Ту је и оваква јасна одрелба: „Поштоно-

"или другог знага с п "то без очевидне опасности учинити може“

глас њине трубе сврнути, ако се

а сеп

(чл. 10). Мислим да наје без интереса навести опис Мих. С“ Петровића о турским татарима приликом“ њиховог проласка

кроз београдску чаршију: „Велику узбуну

на улици изазвао је увек пролазак татара, поштоноша, а јошвећу пролазак везира или његовог харема. За све време везирова похода кроз грал специјалне таланбасџије би по такту ударале у тгламбасе, а чауши би час по час дерали се ни нешто на турском подвикивали п штапове своје тресли да се чује звекет прапораца_ За пашом је ишла војска: делије на коњима,

са копљима и високим калпацима. а за

овим крџалије, такође на коњима. Кад су жене пашине на колима ишле из харема. И кад су пролазиле кроз град, гавази су трчали напред и то оглашавагли виком и дерњавом. Тада су се сви дућани на Зереку, ондашњем трговачком центру Београда, затварали и нико није смео ни кроз ћепенке вирити. а камо ли главе помолити. Ако не тако свечано, а оно уз нето толико ларме пролазили су београдским улицама и татари. Мепред татара јахао је увек по један или двојица суруџија, који“ су водили резервне коње, 34 случај да онај пспод татарина угине од немплостивог терања. И татари и суруције имали су камџије, којима су шибали коње, а татари су тим- камџијама често шибали ни своје суруџије. Суруџије су се при улаву У варош дерали из свега гласа. тако ла се њихоза дерњева са велике даљине чула. То је бло знак да им се свет склања са пута и да им се у мезулани спреме одморни коњи. Турски татари, јурећи кроз ва-

рош, имали су обичај да. камџијом. па беса. шибају свског, кога бн на улици, или испред дућана, само могли ла до-

хвате. И тепред њих као и испред пашине пратње Београђани су морали бежати“.

У то доба осећа се напредск у начиту преноса путника и ствари. Док је првим законом о поштама већ дитираним „Устројенијем поштанског заведенија“ од 15. Х, 1843. било предвиђено ла he се пут= нинци преносити за сада „као ни друге ствари на коњима, који ће се исто онако употребљавати, као што се сад за пренос иностраних пошта кроз Србију употребљавају. Ово ће трајати донде, лекле се путеви довољно не оправе, и онда ће се кола за пренос путника и ствари употребљавати“ (чл. 45), дотле је у новом Закону о поштама од 25. 1 1866. у члану 100, · било предвиђено, да ће путници моћи путовати на поштанским колима куда ова иду, а само где ових нема. на поштанским коњима“.