Filatelista

0 ~" МУ

"Тек 24 марта 1874 год. (П. бр. 10.052) ззадарска дирекција пошта саопштила је аустриском министарству трговине, да се црноторска поштанска управа изјаснила да поштански уред на Цетињу отвори 15 априла, евентуално. | маја 1874 године и да се у овом року и поштански споразум стави у дејство. Министарство трговине стави наредбом од 9 априла 1874 г. (П. бр. 11.390) на снагу поштански споразум са Црном Гором од | маја 1874 год.

(Са ступањем у живот поштанског споразума требало је да буду отворене поштанска линија Котор — шетинес и пошта Цетиње. У истој својој студији, у одељку о потама и поштанским жиговима, Милер подвлачи да је према званичним архивима ван сваке сумње само једна једина пошта Цетиње — била отворена у време успостављања поштанске службе у Црној Гори. Чињеница, да су једино жигови за пошту Цетиње били израђени и испоручени пре | маја 1874 године, само поткрепљује навод о успостављању те једине поште.

(Овде морамо да наведемо и шта је о отварању пошта писао Инж. Вл. Фрлек у свом Приручнику марака Црне Горе, на који је ставио примедбе Цвјетковић у ИТТ Архиву бр. 2, —= јер и код њега има неслагања и са вјетковићем и са Милером.

На страни 10 Мнж. Флек каже: „Напокон је године 1873 ипак дошло до склапања и ратификације поштанске конвенције, а идуће године и до испоруке потребног материјала за поштански уред на Џитењу“, а на страни 11: „Одмах иза тога отворене су поште и у Ријеци и у Вир-ПЏазару , и мало даље на истој страни: „Пошта на Цетињу отворена је 15 свибња 1874. године, јер одређени рок од |. свибња није могао бити одржан из непознатих разлога. :— На страни 142 стоји: „.... Прва пошта основана је на ПЦетињу. Нешто касније, али ваљда још исте године отворене су поште на Ријеци и у Вир-Пазару. Џошта на Цетињу отворена је одмах након склапања поштанске конвенпије с Аустријом дне 10 свибња 1874."

Пвјетковић је и у свесци | „ПТТ Архива' дао још нешто више образложења за своје тврђење да је редовна поштанска служба у Прној Гори уведена у априлу 1873 године, али ипак, сви ти његови докази ни-/ су довољно убедљиви. /

Огласом „Гласа Прногорца“ показује се укидање —- обустава посредништва П. Рамадановића у Котору, али се из њега не види шта је било на Цетињу: да ли је био успостављен редован поштански уред или је и даље пошту примао и распоређивао трговац Пипер или неко други, Зна се пак да је у то време учињено нешто да се убрза и олакша пренос поште између Котора и Цетиња и обратно: поштијер је примао у Котору, непосредно у поштанском уреду, пошту упућену за Црну Гору, а ону из Шрне Горе предавао директно поштанском уреду у Котору. Раније је то вршено једанпут не-

дељно, а од тада је почето по три пута у недељи.

За тај пренос између Цетиња и Котора и обратно свакако се наплаћивала нека поштарина, и од тога је вероватно била сабрана она сума, која је била предата Државном правитељствујушчем сенату до маја 1874 године.

Навод из „Педесет година на престолу Црне Горе" да је „књаз Некола службу поштијра између иностранства и унутрашњости све више проширивао, а године 1873 установио У својој држави сталан и редован поштански саобраћај, како између појединих мјеста у унутрашњости, тако и између ЈДрне Горе и иностранства, — да је те године ступила на снагу поштанска конвенција између Црне Горе и Аустро-Угарске " — не доприноси утврђењу правог стања ствари у установљењу првих пошта у Црној Гори. У овом делу се више радило на томе да се прикажу у што лепшој форми постигнућа за време владавине кнеза Николе, него да се документарно утврди тачно право стање. — Оно проширење службе поштијера између иностранства и унутрашњости биће раније поменуто увођење редовне везе путем поштијера између Котора и Цетиња три пута недељно за писма и једанпут за аманете и пакете место дотадашњег преноса само једанпут у недељи. FI ro је свакако напредак у служби, али то је само увођење редовите службе поштијера и убрзање преноса поште, а не и доказ за постојање поштанског уреда на ШДетињу. Изгледа да се по потпису конвенције од стране министра Андрашија и пре увођења У живот те конвенције у међусобном саобраћају отпочело у рној Гори са наплаћивањем поштарине и са директном везом са поштом у Котору (што није ниучему нарушавало прописе конвенције), али ипак изгледа да је стање на Цетињу остало исто и да су поштанске пошиљке примане и издаване као до тада, преко Јована ПШипера или неког другог, — а само је уведена наплата поштарине; за коју не знамо како је и преко кога наплаћивана и ко је ону прикупљену суму предао Државном правитељственом сенату. Можда је то чинила она „поштанска управа без иједног поштанског уреда“, коју помиње Милер! Разјашњење овога, али документовано, неопходно је и можда би могло и допринети утврђењу времена успостављања поште на Цетињу.

Мислим да би нам у решавању овог питања добродошло и једно поређење са ранијим увођењем поште у Београду.

Тадашње стање поште у рној Гори може се рећи да је било исто као што је било у Србији 1833 године, кад је кнез Милош издао указ „(20 децембра 1833) о уступању преноса писама из Земуна и Панчева у Београд консулу београдском Панти Х. Стоилу и о „подели сваком своје долазећа писма на уређено време и за то да наплаћује „по пет чаршиски пара поштарине“. — И

- 103